Prošle su silne zabave, još samo po gde koji koncerat sa sve mršavijim i mršavijim programom, što se priredi. Igrači su se već odmorili; toalete su već spakovane, uspomene zabeležene u knjigu „Spomenicu“ i sve je u svom redu, još samo, kao ostatak tolikih silnih zabava, vuče se po garderobama po kakva zaboravljena stvar — rukavica, džepna marama ili tako što — koju dotični nije digao ni do sad.
Najzad te sitne stvari čoveka i mrzi da digne ali mi je još uvek čudo da u garderobi kod „Kolarca“ još od decembarskih zabava pa sve do sad, leže tri zaboravljene stvari koje niko ne diže. To su: jedan boa, jedna mandžetna i jedan cviker.
Boa je lep, elegantan, od beloga perja; mandžetna nosi marku „R Sans Rival. 67. 10 — 25“ i ima crveni merdžan u rupici kao dugme; cviker je običan, srebrni, numera 1 i po.
Te tri stvari, leže mirno jedno kraj drugo očekujući da ih potraže gazde. I evo već treći mesec kako leže pa im i dosadilo. Najzad, da bi prekratili vreme, upuste se u razgovor. Evo toga razgovora:
BOA: (Mandžetni) To ste vi krivi da sam ja sad ovde ostavljen i zaboravljen.
MANDŽETNA: Ali, molim lepo…
BOA: Jeste li igrali samnom prvi kadril?
MANDŽETNA: Jesam. Oh, kako sam ga zanosno igrala.
BOA: Pa jeste li igrali lans?
MANDŽETNA: Jesam. Oh, kad bih ga mogla ponoviti.
BOA: Pa onda mazur, pa vals?
MANDŽETNA: Sve, sve, ceo red igara sam igrala sa vama.
CVIKER: Razume se, i meni je ostalo da igram samo „odmor“ s njom i da platim večeru.
MANDŽETNA: (ljutito cvikeru.) Ćutite vi, vi ste celu intrigu i napravili.
BOA: S njim ću ja već posle razgovarati; nego, o vama je reč. Dakle kad ste sve igrali, zar vam je to malo bilo nego ste posle drugog kadrila potrčali zamnom u garderobu. Zašto ste morali da potrčite zamnom u garderobu?
MANDŽETNA: Primetio sam da vam se odrešila cipela, hteo sam da vam pomognem.
BOA: Lepo, a zašto ste spustili u ruke garderoberu dva dinara te se izgubio na časak?
MANDŽETNA: To je… onako… sa svim slučajno i sasvim nevino. I cela bi stvar ostala sasvim nevina da nije naišao u garderobu ovaj, ovaj cviker, numera jedan i po.
CVIKER: Ali, dozvolićete, ja sam bio na muževljevom nosu. Još dok ste vi igrali kadril, pa lans, pa sve valcere i mazure, on me je bar petnaest puta izbrisao. Ljutio se čak što sam numera jedan i po, što nisam numera jedan.
BOA: A zašto?
CVIKER: Pa numera jedan još bolje uveličava.
BOA: Da, njemu to i treba, on voli da uveličava stvari. Eto to je bila obična sitnica, gospodin „Sans Rival“ numera 25, hteo je da mi pomogne da vežem cipelu… jedna obična sitnica…
MANDŽETNA: I to jedna nevina, više familijarna sitnica.
BOA: A vi, vi uveličavajuće staklo, vi ste tu stvar tako uveličali da je dama, kojoj sam se ja oko vrata vio, morala u neprilici da me zaboravi.
MANDŽETNA: Razume se, gospodine, na čijim sam rukama ja bio, kad ste se vi pojavili na vratima, tako da su zadrhtale ruke, da su mu obe mandžetne spale. Jednu, levakinju je u hitnji dohvatio ali mene nije imao vremena.
CVIKER: Kako ste nepravedni. Pa da sam ja hteo da uznemirim tu familijarnu sitnicu; da sam ja intrigant kao što velite, zar bih ja i bio ovde s vama. Na protiv ja sam vam pomogao, to ćete odmah uvideti, kad vam ispričam kako je stvar tekla. U sali, dok ste vi igrali i dok se niste odvajali jedno od drugoga, ja sam se neprestano znojio, to bi već bila prva usluga koju sam vam učinio ali se ja na nju ne pozivam. Ovde je glavna ona sitnica, ona nevina više familijarna sitnica, kao što se izvoleo „Sans Rival numera 25“ izraziti. Dakle, situacija je bila ovakva: odmah posle drugog kadrila beli boa nestade iz sale, ja budem dobro izbrisan. Malo zatim, nestade mandžetne „Sans Rival“. Ja budem ponovo izbrisan i odmah pođem u poteru. Pred vratima garderobe sretnemo garderobera, onog što je primio dva dinara da se momentalno ukloni. Ja grunem u garderobu i… tu zateknem pomenutu familijarnu sitnicu. Beli boa u zagrljaju sa mandžetnom „Sans Rival numera 25“. To je svakojako bila pogreška, jer cipela se svakojako nije oko vrata odrešila. Da bi se izbegao skandal, ja hitro padnem s nosa mužu. Razume se, kad sam takvu uslugu učinio, nije nikako čudo što je svako mogao kraj njega da pobegne u salu a on ostao tražeći mene. Nije čudo ni to, što ste vi, beli boa, morali pasti sa vrata, kao što ste i vi „Sans Rival“ morali spasti sa ruke koja ja zadrhtala. Je li vam sad jasno, vidite li vi, da sam ja u stvari bio umanjujuće a ne uveličavajuće staklo.
BOA: Sad razumem, hvala.
MANDŽETNA: I ja vam blagodarim.
Eto, takav su razgovor vodile međ sobom ove zaboravljene stvari.