Onomad se u Beogradu desio jedan brzi porođaj. Ja znam da vi svi pod porođajem razumete ono, kad žena rodi treći ili četvrti mesec po venčanju. Među tim ja ne mislim na takav porođaj; nego ga nazivam brzim porođajem zato što se porodio brzi voz. Čitali ste već u svima novinama o tom čudnovatom događaju koji se desio prekjuče u subotu.
Ja nazivam taj događaj čudnovatim samo zato što se porodio brzi voz, jer, da se na primer porodio teretni voz, to bi mi izgledalo sa svim prirodno i logično. Ja mislim da bi se tad i čak novinarske beleške o tome događaju svršavale ovom rečenicom: „Teretni voz br, 46, olakšao se“.
No, da bi vam bilo jasno, da ne bi napravio u celoj stvari kakvu zabunu, dodajem odmah da se to nije porodio baš sam voz, na primer, lokomotiva, nego sam ja to tako u figuri rekao. U stvari, porodila se neka Liza služavka austrougarskog konsula iz Trapezunta. I sad nastaje pitanje zašto se ta Liza porodila baš na srpskom zemljištu, pred samom ćuprijom a nije bila strpljiva pa da to učini na svome austrijskom zemljištu, s onu stranu Save, gde bi mogla kao kod svoje kuće da se porodi?
Pre svega valja uočiti ove okolnosti: bila je služavka jednog konzula, kao takva ona je posvećena u sve diplomatske poslove pa prema tome, morala je znati i o nepovoljnim pograničnim odnosima našim sa Austro-Ugarskom, svakojako je ona morala znati i to da je sad granica ponovo otvorena ali da se za svaki „izvoz“ sad tamo vrlo strogo traži uverenje o „poreklu robe“. No još joj je to trebalo da daje uverenje o „poreklu robe“. Zato je ona vrlo pametno učinila što je tu robu predala Srbiji a ona sama prešla preko.
No, kao god što je ona dobro učinila, dobro je sa svoje strane učinio i komesar železničke policije što je ovom porođaju stao na put. T. j. ja sam se pogrešno izrazio, on nije porođaju stao na put, nego je preduzeo sve potrebne mere da se u buduće takvi slučajevi ne dešavaju više kod nas.
Vi znate svi onu priču o nekakvom begu. Lego beg, onako potrbuške na asuru, pod kruškom, pa puši i nadgleda svoje čivčije kako kopaju njivu. Taman on u najslađe eglene, a jedan miš, kako je zbunjen pobegao od motike kojom ga je čivčija hteo da ubije, potrč ovamo, potrč onamo pa ne nađe druga puta no pravo preko tura begova. Beg skoči kao oparen, dočepa pištolj iz silava pa: „dum!“ za mišem. Svi se okupiše oko bega i začudiše se tom njegovom poslu, zašto na miša poteže pištolj.
„Tako!“ veli mi beg, „ne dam mu da me pređe preko tura. Ako pustim danas miša, sutra će preć maćka, prekosutra kućka pa napravi se carska đada preko moga tura“.
Eto ta begova logika važi i za ovaj slučaj porođaja i opravdava sve stroge mere koje je komesar železničke policije preduzeo. Nije stvar u tome što se porodilo jedno dete, nego sutra se mogu poroditi dva, prekosutra tri i tako naša pruga od stanice do ćuprije može postati „carska đada“, te kome god se u belome svetu porađa a on ajd u Beograd, kao da naše „materinsko udruženje“ nema već pune ruke posla i sa našom decom koja su bar naš „domaći proizvod“, pa nam ne može biti ni krivo.
Pa nije kubura samo u tome što je sad majka „s onu stranu Save“ a dete „s ovu stranu Save“, već i u tome što dete sad valja i krstiti. Juče baš bila je kod mene jedna deputacija železničkih činovnika radi toga.
Prvo je uzeo reč šef deputacije:
„Vi znate, dragi Ben-Akiba, da se lanjske godine porodilo i Srpsko Brodarsko Društvo, pa su činovnici brodarskog društva smatrali za svoju hrišćansku dužnost da se prime kumstva i da kumuju. E tako vidite, povodom ovoga porođaja brzog voza, i mi bi hteli da se primimo kumstva.“
„To je vrlo lepo od vas ali šta ću vam ja tu, valjda ne mislite da držim sveću?“
„Ne, molim vas“, nastavi šef deputacije, „došli smo da nam date jedan savet. Lanjske godine činovnici brodarskog društva dali su detetu ime ‘Šumadija’ po lađi ‘Šumadija’. Pa i mi bi hteli da damo detetu tako neko železničko ime, da mu ostane kao uspomena za ceo život. E pa to bi hteli da nam vi pomognete u izboru imena“.
„Pa je l’ dete žensko?“
„Jeste.“
„Pa, dajte mu ime ‘Direkcija’.“
„Ah, to nikako!“ zgranu se cela deputacija, a šef deputacije nastavi:
„Sad se baš u direkciji sprema ukaz o nekom avanzovanju i razmeštanju, pa šta znamo da to direkcija ne uzme za uvredu.“
„E pa ne znam ni sam, to je vrlo teško“, i ja stadoh da grizem brkove i da se domišljam.
„Da, vrlo je teško, zato smo baš i došli k vama da nam pomognete.“
„Druga je stvar“, nastavih ja, „kod brodarskog društva tamo lađe nose zgodna imena ‘Šumadija’, ‘Morava’ i t. d. ali kod vas vozovi nose brojeve. Vi ne možete detetu dati ime numera 43 mogli bi znate i to ali ako se ovakvi slučajevi porođaja budu češće javljali, pa onda prosto numerisati decu: ‘dete broj 43’, ‘dete broj 44’ i već tako dalje“.
„Kako bi bilo da se detetu da ime lokomotiva?“ reći će jedan član deputacije.
„A, ne“, dodade brzo šef deputacije, „devojka je, pa bi joj to moglo docnije u životu smetati pri udaji“.
„Ne naprotiv“, tvrdi predlagač, „to bi joj pomoglo, — jer ko je taj od železničkih činovnika koji ne bi uzeo lokomotivu za ženu“.
„Pa dobro“, uzeh ja reč da presečem prepirku, „imate li vi još kakav zgodan železnički termin ženskog roda?“
„Imamo“, veli onaj treći član deputacije, „na primer kočnica“.
„To bi bilo još i zgodno ime“, velim ja, „ali ne za devojku, već docnije kad postane tašta. Jer termin kočnica tačno odgovara misiji svake tašte u braku. Zato je bolje što drugo“.
Svi se zamislimo i zabrinusmo.
„Vidite, ja vam ni sam ne umem da pomognem, jer to je vrlo rđava praksa roditi tako ma gde. Ko tu može da izmisli ime. Pa onda, zamislite samo posledice toga; sutra može neko roditi na fijakeru ili na velosipedu i kako ću ja onda tu izmišljati imena. Nego znate šta, ako imate kakvu stranu reč iz železničke terminologije, strana reč ma šta da znači imponovaće. Ja znam u jagodinskom okrugu jedno devojče kome je ime: ‘Fotelja’. Kum bio u Beogradu u vojsci, pa bio posilni i tek što se vratio treba da kumuje. Njemu se učini da će pred seljacima više imponovati i pokazati se učen ako da kakvo strano ime. Kao posilni čuo je reč ‘fotelja’ pa mu se dopala i sad grešna devojka nosi to ime. Tako sam čuo da i u niškom okrugu ima jedan dečko koji se zove ‘Šporet Stojković’. I tome je morao kakav posilni dati ‘fino’ strano ime. I to vam je jedini izlaz, verujte, to vam je jedini izlaz.“
„Pa da joj damo ime ‘Rampa’“, uskliknu šef deputacije.
„Sa svim, e to je dobro!’ pristadosmo svi.
I tako će dete dobiti ime: Rampa. Gospođica Rampa. Javiću vam kad se bude krštenje obavilo.