Juče sam prisustvovao jednoj vrlo dirljivoj sceni. Gospođa Mica je stigla iz banje i tako sam ja među prvima pohitio da joj poželim dobrodošlicu.
Ali sam ja toliko požurio, da sam upravo sam sebe doveo u nepriliku. Zatekao sam gospođu i gospodina Stojana još u zagrljaju.
„Izvinite“, trgne se gospođa kad sam naišao, „ali sami možete pojmiti, od kad ga nisam videla, morala sam ga tek malo duže držati u zagrljaju“.
„O, molim“, uzeh ja šeprtljanski da se izvinjavam, „ako je po volji, izvolte vi nastaviti, ja se mogu skloniti za trenutak“.
„Koješta“, pocrveni gospođa Mica, „za danas je sasvim dosta“.
Pošto mi je i g. Stojan potvrdio da je za danas sasvim dosta, seo sam kraj njih da prisustvujem budućoj dirljivoj sceni. Ja imam neko naročito, toplo osećanje za te dirljive porodične scene. Meni suze… čisto suze naiđu na oči, kad vidim tako kako se srdačno muž i žena među sobom lažu.
Gospođa odmah naredi da se kuva kafa a za to vreme ona uze da otvara kofere.
„Da mi kažeš pravo“, okrete se mužu držeći ključ od kofera u ruci, „jesi li bio dobar pa da ti dam prezent koji sam ti donela“.
Gospodin Stojan razvuče usta i pogleda u mene, kao da bi hteo reći: evo neka on posvedoči.
„A, ne treba mi svedodžba Ben-Akibina“, uzviknu ona, „to je čovek koji je toliko muževa pokvario“.
„O gospođo“, primetih skromno, „za mene kud i kamo laskavije bilo da ste mi prebacili da sam toliko žene…“
„Pst!“ učini ona i metnu prst na usta, „ne morate nikad rečenicu dovršiti“.
„Imate pravo, ja sam toliko iskren da se već po prvoj reči da pogoditi šta mislim da kažem.“
Gospođa pređe preko ovog odgovora i poče da otvara kufere. Mene poče da podgriza neobična radoznalost. Ja u opšte volim da zavirim u ženske kufere, ormane i fijoke ali ćete dozvoliti, da je još interesantnije zaviriti u kufer jedne gospođe koja se iz banje vratila.
„Nemojte misliti da sam ja zato radoznao da bi sagledao veš. Bože sačuvaj, veš u kuferu, veš u izlogu i veš na užetu pri sušenju mene nije nikada interesovao. Ja volim inače da zavirim u te kufere koji se vraćaju iz banje, a to mi je u toliko lakše bilo što je gospođa nervozno bacala stvari iz kufera da bi našla prezent koji je donela mužu.“
Tako su jedno za drugim izletali iz kufera ovi predmeti:
- Papuče
- Jedan nemački roman sa slikama
- Ogledalo.
- Ogledalce.
- Bela rekla.
- Dva tri metara ajnlaga.
- [Nedostaje reč]
- Jedan suv buket
- Opet bela rekla
- Još jedna bela rekla
- Još jedan roman
- Rukavice
i onda već počeše da izleću intimnije stvari, pa čak i toliko intimne di mi je gospođi Mica uzviknula:
„Molim vas, okrenite se tamo i razgledajte štogod sa Stojanom. Što ste se ućutali.“
I taman sam ja okrenuo glavom i počeo sa g. Stojanom da razgovaram o tome kako je napoleonu kurs nisko pao, a tek gospođa veselo uskliknu: našla je u flispapiru uvijen prezent koji je donela mužu.
„Evo ti, ali samo mi još jedan put reci jesi li bio dobar.“
„Jesam!“ odgovori Stojan kao đak trećega razreda osnovne škole.
„Pogledaj me u oči pa mi kaži: jesam!“
On izdrža i to a ona mu tada predade prezent u šake i pri tom ga ponovo poljubi, kao što je to red pri davanju prezenta.
Je sam zažmurio da ne bih ni sebi ni njima škodio pri ovoj dirljivoj sceni, a kad sam otvorio oči, spazio sam g. Stojana kako radoznalo razvija svoj prezent.
„Da sam imala para uzela bih ti i što više, ali budi zadovoljan i sa ovim. To je samo da vidiš da te se sećam.“
U razvijenoj hartiji bio je brkovez.
„Zar to?“ učini Stojan kao dete kad mu često čokolade date oskorušu.
„Pa dabome. Hoću jedanput da mi i ti izgledaš feš, a ne obesili ti se brkovi kao… kao…“
„Kao… Zaustih ja da kažem ali mi gospođa ponova metnu šaku na usta.“
„Molim vas, nemojte samo vi dopunjavati rečenice.“
„Pa da vam pomognem da nađemo upoređenje.“
„Hvala.“
I dok smo se mi oko dopune rečenice koškali g. Stojana nadari đavo da zaviri malo bliže u prezent.
„Pa ovo je već upotrebljavan brkovez.“
„Kako?“ skočih ja iznenađen.
„Jeste, evo na njemu i masti i dlake od brkova.“
Gospođa Mica se umesno zbuni i pogleda me.
„Ta idi molim te, kako je mogao biti upotrebljavan, gospođa tek nema brkova a možda ga je trgovac jedan put ili dva upotrebio radi probe.“
„Ne, ne, ovo je upotrebljavan, duže vremena upotrebljavan brkovez!“ viknu g. Stojan očajno.
Gospođa Mica se zbuni još više. Krajnje je vreme bilo da kaže ma šta u svoju odbranu.
„Da ja sam kupila, pa sam zamolila jednog gospodina u banji da ga proba.“
Uze za tim brkovez iz Stojanovih ruku, zagleda malo bolje i sa ubeđenjem dodade:
„[Nedostaje reč], ovo je dlaka iz njegovih brkova!“ pa se zatim naže i poče ponova ljubiti g. Stojana, koji se pokazao zadovoljan njenim odgovorom.
Tako volem što sam prisustvovao ovoj dirljivoj porodičnoj sceni. Ja imam neko naročito toplo osećanje za te dirljive porodične scene. Meni uvek čisto suze naiđu na oči kad vidim tako kako se srdačno muž i žena među sobom lažu.