Svako će, ko je iole iskren, morati priznati da ima neke razlike između nas i naše dece. Tako na primer, jedna od najočiglednijih je razlika ta što smo mi već matori a druga očigledna razlika to je, što mi i kad smo bili deca nismo bili kao ova današnja deca.
Onaj ko uporedi svoje detinjstvo sa detinjstvom svoga sina, mora prosto de se zgrane pred tom razlikom. Našoj današnjoj deci u dvanaestoj godini još miriše mleko iz usta a nama su u to doba već zaudarala na duvan, naša današnja deca još u dvanaestoj godini guču kad izgovaraju reč „mama“, a mi smo u tim godinama već psovali i oca i majku a odozgo još i Boga kao pride; naša deca već nose svaki dan peglane pantalone u dvanaestoj godini, a mi smo u tim godinama do duše uvek polazili s pantalonama ali se redovno vraćali bez pantalona.
Pa onda, kako smo se mi zabavljali a kako naša deca? U tim godinama ili smo igrali hajduka i uvek se ta vesela igra svršila time što smo upalili čije seno ili slamu; ili smo se mi iz jednoga kvarta varoškog tukli kamenicama sa decom iz drugog kvarta, koja se igra završila uvek time što se nekoliko glava oblilo krvlju a nekoliko majaka zapištalo i zacvilelo.
A naša deca? — Eto pre neki dan prolazio sam topčiderskim brdom, pa se zaustavio pred jednim vinogradom. Lepa poljana u sred vinograda, pa se tu sakupila deca iz susednih vila i igraju — šta mislite? — kermes.
Jedan mali prca — čini mi se Marko — seo na kasu pa naplaćuje ulaznice, koji će prihod, sa svim kao i kod nas velikih, odbor posle da podeli. Pa onda u raznim uglovima paviljona, četiri motke pokrivene ćilimovima i tu sedi kakav mali dronja ili kakva još manja frajlica sa gaćicama dužim od suknje i prodaju. Jedna prodaje bonbone, drugi grožđe, treća limunadu, sve kao odistinski.
A publika šeta, šeta izmeđ paviljona sa svim kao i na Kalimegdanu. Tu je naprimer kavaljer Đoka koji prvo otrči do majke i plače dok mu ova ne da deset para da bi mogao častiti damu. Pa onda kavaljer Pera, kojega majka svaki čas u razgovoru prekida da bi mu obrisala nos. Pa tu gospođica Soja koja se grozno razdrala i plače što joj je neko od kaveljera smotao bonbonu; pa onda mala Katarina, kojoj svaki čas spadaju gaćice te guvernanta jednako trči po kermesu za njom da joj veže.
I nije samo to onako odistinski kao kod nas velikih, nego i sve ostalo.
Gospodin Đoka — to je onako kao aranžer — na jedan mah stade na sred staze i objavi da otpočinje glasanje, — o tome koja je najlepša dama kermesa — Ja sam u početku mislio da se glasanje odnosi na majke koje su posedale unaokolo pa gledaju kako deca igraju, te htedoh da priđem tamo, da platim ulaznicu samo da bi i ja glasao. Ali oni mali bezobraznici, ni manje ni više, nego hoće da izberu lepoticu iz svoje sredine. I odista izabraše jednu sa nekom šašavom frizurom pod kojom je to dete izgledalo kao ćubasta kokica holandske rase. I šta je najlepše, Đoka aranžer joj predade jedan buket i čokoladu koju „lepotica“ odmah celu strpa u usta.
Najzad kermes se završio time, što se odbor povukao iza nužnika da deli prihod. Publika se razilazila a otud iza nužnika čula se dernjava odbora:
„Zašto meni marijaš manje!“ pišti ženski glasić.
„Zato što si pojela sve grožđe koje ti je povereno da prodaješ!“ dere se krupniji muški glasić.
Eto tako igraju današnja naša deca. A kako li će Bože i šta će tek njihova deca?