Dakle, sad su i naši žandarmi položili ispite i to se smatra kao da su svršili viši kurs jer svaki od njih, pre no što je i postao žandarm, svršio je izvesno niži kurs.
A zamislite kako je to lepo što ćemo od sad imati školske žandare, jer najzad priznaćete i sami da tu ima neke razlike kad vam žandar sasvim prostački opsuje oca ili kad vam recimo, opsuje i oca i majku, ali sasvim pravilno, gramatički.
Pa onda nije samo to. Žandari su se izvesno sad u školi vežbali u boksovanju i prvi put kad budu muvali građane pesnicama, osetiće građani izvesnu razliku između školskih i neškolskih žandarma. Tako n. pr. neškolski žandarm, grune te pesnicom ma gde, gde stigne, dok školski će od sad pravo u slezinu, tako da ti oči senu a u duši moraš priznati da je taj dobro položio ispit.
Bio sam baš prekjuče prisutan kad su polagali ispite i bogami, milina ih je bilo slušati.
Uzme predsedavajući profesor pisaljku pa se zadubi u spisak đaka, zadubi pa tek:
„Neka izađe br. 734.“
A đak broj 734, tresne tek čizmama pred njim da se svi prozori na školi zatresu.
„Reci ti meni… ovaj“ uzeće reč profesor, „reci mi, šta ćeš ti reći građaninu, kad vidiš da prosipa pomije na ulicu?“
A đak br. 734, odsalutira pa tek počne:
„Ja ću reći… reći ću… ovome… ja ću reći građaninu: ‘Stoko jedna, zar ne nađe na drugo mesto!’“
„Da, mogao bi i tako, ali ti si dužan istovremeno građanina da uputiš na vršenje naredaba i da mu kažeš šta da radi sa pomijama?“
„Pa ova…“ češe se br. 734, „ja ću da mu kažem: ‘Da počistiš ovo što si prosuo po ulici, zašto ću da ti savijem šiju pa ćeš da posrčeš ove pomije’.“
„E dobro!“ nastavlja profesor, „ti recimo opomeneš građanina a on ne postupi, kako ćeš ga drugi put opomenuti?“
„Ću mu kažem: ‘Slušaj, bre, nemo dva put da ti kažem’ i ću da mu pokažem pesnicu.“
Posle ovoga odgovora profesori počeše među sobom da šapuću nešto i pošto konstatovaše da su broju 734 dali dosta teško pitanje, rešiše da mu postave lakše pitanje:
„Reci ti meni, šta ćeš da radiš kad nađeš na ulici da se dvojica tuku?“
„Ću opalim šamar i jednom i drugom.“
„Dobro, to je recimo kao onako usput. Ali šta ćeš ti njima kao vlast da kažeš?“
„Pa… ću da im kažem: Oca vam vašeg, ovde ste našli da se bijete.“
„Lepo, ali reci mi: na koji ćeš način ti da saznaš, ko je od njih dvojice kriv?“
„Neću ni da saznajem!“ odgovara br. 734. odlučno.
„Kako nećeš ni da saznaješ?“
„Pa tako. Ću da ih oteram obojicu u kvart, pa tamo neka se raskrste ko je kriv.“
Eto, takav je od prilike izgledao ispit. I sad možemo biti mirni mi prestonički građani: stekli smo školske žandare.
Sad međutim čujem da su i lopovi rešili da otvore jednu svoju školu, jer ne žele ni oni da zaostanu za žandarma. Ne mogu se oni neškolovani nositi sa školskim žandarima.