Da ste prošli pre nekoliko dana rano izjutra, kraj kvarta varoškog, videli bi u avliji vezano jedno magare. To u stvari nije nikakav događaj na koji bi vi obratili pažnju. Svako od vas pomisli: magare kao magare, napravilo kakva magareća posla i sad će u kvartu izvući magareće batine pa kvit!
Međutim, stvar sasvim drukče stoji i ima čitavu svoju istoriju, koju je vredno čuti. Zato sam ja počekao u kvartu dok je naišao pisar, da vidim kakvo će isleđenje preduzeti protiv magarca.
Pisar međutim kad naiđe svrši ceo posao s nogu.
„Je l to ono magare?“
„Jes gospodine!“ odgovara žandarm.
„Opet pobeglo?“
„Jes gospodine!“
„I opet je tamo uhvaćeno?“
„Tamo!“
„Javite gazdi neka dođe da ga vodi.“
„Razumem!“ odgovara žandarm.
I sad po svemu ovome stvar izgleda vrlo prosta. Magare pobeglo od kuće — što izgleda da mu nije novina — i otišlo „tamo“. A to „tamo“, biće da je kakva lepa utrina zarasla zelenom i mekom detelinom.
Je l te da tako izgleda da se desila cela stvar? Međutim, evo kako je u stvari:
Daleko negde u Paliluli živi jedan furundžija i ima magare. Oni žive mirno, tiho i povučeno od sveta. Upravo to je jedan patrijarhalan život, koji nikad nije remetio mir i tišinu te kuće. Magare je poštovalo svoga gazdu, kao što je je i red da jedno magare poštuje gazdu. Izvlačilo je recimo svaki dan po jedan put batine ali to se zaboga i u drugim porodicama dešava i ta sitna okolnost (i ako su batine uvek bile vrlo krupne) nije nikad poremetila lep život u kući.
Magare je išlo svaki dan za vodu i to mu je bio sav posao. Ono nije poznavalo ovaj svet. Sve što je poznavalo bila je avlija i štala njegova i onaj put koji od kuće vodi do češme sa koje je vodu vuklo.
Jedan put se samo desilo da je magare moralo otići i to „Tri ključa“ da donese iz mlina dva džaka brašna, i tom prilikom ono se divilo velikim zgradama kraj kojih je prolazilo, fijakerima obmotanim gumama, tramvajima i konjima sa nekim kapama na ušima.
I ma da je taj izlazak ostavio dublji utisak u njegovoj magarećoj duši, ipak je on ostao skromno magare, poslušno gazdi, i sve njegove želje svodile su se na jednu jedinu: da dobije što više hrane i što manje batina.
Eto, tako je mirno i tiho, tako reći patrijarhalno proticao njegov život, ničim ne uznemiren, ničim ne pomućen.
I kao što u svima romanima prelom u životu počinje sa „ali jednoga dana“, tako eto i u romanu ovoga magareta moram početi tom frazom.
Ali jednoga dana dođe k furundžiji jedan nepoznati čovek pod cilinderom. On objasni da je činovnik Narodnog Pozorišta i da je došao da zamoli za magare.
„Šta će vi moje magare?“ iznenadi se gazda.
„Ima da igra u jednom pozorišnom komadu, u ‘Bajacu’.“
„Ne zna on to. Nikad nije igralo!“ brani se gazda.
„Ama ne brini ti. Ima samo da izađe, da se pojavi.“
I ovamo onamo, prelomi taj gospodin gazdu te hajd najposle, pristade i on da učini izvesnu žrtvu narodnoj prosveti.
Od toga momenta nastaje u životu ovog magareta čitav prelom. Ono sad saznaje za čitav nov svet o kome dotle nije ni sanjalo. Ono ide sad svaki dan na probu i prolazi Terazijama. Oko njega se na probi okupljaju neke ženske i miluju ga nežnim ručicama. On vidi jedan nov čaroban svet.
A već prestava kad je došla, onda je to bila jedna od hiljadu i jedne noći.
More svetlosti, muzika koja zanosi, publika koja aplaudira i puko šarenih, divno i ukusno obučenih lepotica oko njega.
„Ah, ah, ah! U njemu se razbudilo nešto, ono je poznalo što nije poznavalo.“
A kad se sve to svršilo, kad se zaključila serija prestava „Bajaco“ njega su odveli u onu malu avliju, da opet vuče vodu i batine.
I je li čudo onda što se magare na mah promenilo? Ni ono magare ni daj Bože. Postalo je sentimentalno i jednako je uzdisalo. Ide sa putunjama punim vode, ide, ide pa stane i zamisli se. A iz toga sna ga probude obično batine.
Obesilo je uši, oči mu podmakle i počelo da mršavi.
Pa bar da je na tome ostalo. Ali magare jednoga dana — ono što nikad dotle nije učinilo — pobeže od kuće. O tražio ga je grešni furundžija, tražio ga na sve strane i — gde da ga nađe? — pred Pozorištem.
Razume se posle magarećih batina koje je tom prilikom dobilo, primirilo se malo, ali ga je srce stalno vuklo „tamo“. I kad je idući put pokušalo opet da pobegne, gazda je već znao gde će ga naći.
„Ama isteraću ja tebi tu bubu iz glave!“ dere se gazda udarajući ga nemilostivo i vukući ga u avliju, u onu malu avliju.
I sve do pre neki dan bilo je mirno. Bile su pozorišne ferije, pa se valjda smirilo. Ali pre neki dan, čim je počela sezona, ono opet kidnu od kuće pa pravo pred Pozorište.
„Pourquoi quittez vous la maison paternelle, rentrez chez vous!“ savetuje ga Miloš pozorišni patroldžija, ali magare ko magare, neće da makne sve dok nije došao žandar i odveo ga u kvart.
Eto tako je ovo magare dospelo u kvart i tako je pisar unapred znao da je ono „tamo“ nađeno.
Međer ima i magaraca koji vole aplauze.