Gde je mnogo dece u kući mora ih biti svakojakih. Jedno je ozbiljno i mudro, drugo skromno i pitomo, treće ludo i pusto, četvrto ovako a peto onako. E pa tako je i sa ovom Božjom decom ili bolje ovom dečicom majke godine. Dvanaestoro ih je pa ih ima svakojakih ali je Mart od njih izdvojio, toliko je pust i lud. Jeste li videli samo juče koliko se sprdao sa nama Beograđanima?
Molim vas da vam samo ispričam šta se meni desilo. Pošao sam izjutra sa zimskim kaputom i kišobranom, od kuće. Nisam izmakao ni pedeset koraka a ja se vratim pa uzmem iberciger a ostavim kišobran; posle malo vratim se pokisao kao miš te uzmem opet zimski kaput i kišobran, pa onda ostavim to usput kod jednog prijatelja i pozajmim od njega slamni šešir, za tim opet odjurim kod prijatelja i t. d. i t. d. Nisam već više znao ni šta ću ni kako ću. Došlo mi je bilo da uzmem ona kolica u kojima su vozana moja deca pa da metnem u njih iberciger, zimski kaput, šubaru, kaljače, kišobran i slamni šešir i već svu toaletu potrebnu za sva četiri godišnja vremena, pa da se tako krenem u čaršiju vukući ta kolica za mnom.
Zapitao sam i jednog profesora koji sa mnom u avliji sedi, da li mi on može objasniti šta je Bogu, šta ovo radi sa nama, ima li u prirodi kakvih zakona ili nema, ako ih nema da tražimo da se donesu a ako ih ima onda da tražimo da se primenjuju.
Da sam znao, grešnik, da je to profesor filologije, ja mu to pitanje ne bih postavio, jer sam imao već to iskustvo da su profesori filologije kadri sve da objasne. Pa tako mi se i desilo. Profesor me sa zadovoljstvom dočepa i poče mi objašnjavati:
Vidite, Sloveni su mesec mart nazvali Ožuljak. Dakle valja naći koren toj reči Ožuljak. Kao što vam je poznato l se na kraju reči pretvara u o. Ovde se među tim premetanjem to pretvaranje desilo u početku reči, te je prvobitno glasila Lžujak. Staroslovensko jać pretvorilo se u u, pretapanjem, slivanjem i umetanjem slova radi blagoglasija, a na osnovu zakona o fonetici, dva slova u i j su strana u ovoj reči, te prvobitna reč glasi Lžak. Kad se sad umetne jedno a radi reda, odnosno radi pravila po kome se dva suglasnika ne trpe jedno do drugo, onda bi reč glasila: Lažak ili Lažov. Drugim rečima stari Sloveni su mesec mart nazivali lažovom t. j. mesecom kome ne treba ništa verovati.
I ako je to teško iskušenje bilo pasti u ruke jednom filologu, ipak mi je ovo objašnjenje dobro došlo. Odista stari Sloveni su imali prava što su Mart nazvali lažovom. Ako ikad ove nam godine sve izlagao.
Izlagao kafedžije te već izneli astale pred kafanama; ja napisao feljton kojim sam već pozdravio proleće; naše dame posule naftalinom zimske bunde i mufove i spakovali ih u ormane; praktikanti već založili zimske kapute a izvukli iz donje pregrade nahtkasna lanjske žute cipele; gospođice već kupile prolećne kostime i napravile prolećna lica. I taman smo se svi udesili i onako osećali u sebi neko prolećno zadovoljstvo a ludi mart unese neku pometnju međ nas te sad ne znamo ni da l’ je leto ili zima, ni da l’ je proleće ili jesen.
Eto juče molim vas, valjalo je samo pogledati u Knez-Mihajlovoj ulici kako su ljudi promicali u kostimima iz sviju doba godišnjih. Vidiš gospođu u lajbu, sa lakim plitkim cipelama, sa proletnim šeširom i likt suncobranom pa odmah za njom drugu u teškom plišanom mantilu sa kožom postavljenom a ruke joj u mufu. Pa onda gospodin u lakom liht-kostimu a za njim drugi sa kaljačama, do kolena zagrnutim pantalonama i zimskim kaputom lisičinom postavljenim.
Pa onda i druge muke i nevolje, naročito za nas oženjene ljude. Teško oženjenom čoveku čij se veš pere i suši meseca Marta. Vi znate da naše žene veruju u to da će po tome najlakše poznati da li joj je muž neveran, ako kiša pada kad se njegov veš suši. E sad, pomislite, ko je taj muž koji meseca Marta može ostati veran svojoj ženi?
Pa ima i drugih briga, zbog ovakvog zlog vremena, na koje se mi ostali možda i ne osvrćemo ali ima ljudi koji i te brige brinu.
Baš juče pre podne piju kafu kod „Kolarca“ jedan Branin otpušten glumac i jedan bivši praktikant; piju tako kafu i zabrinuto gledaju kakvo je ovo zlo vreme.
„Žao mi je dece zbog vrbice“, veli glumac osećajući u tom momentu nečega roditeljskog u sebi.
„More, deca, poslednja briga“, veli praktikant, „ama me brine za letinu, neće li ovo naškoditi usevima“.
„Pa… neće valjda. Osim ako su šljive procvetale.“
„Da…“ dodaće opet zabrinuto praktikant: „a to je najvažniji izvozni artikal“.
„Eto tako, bar imamo ko i da brine za naše više interese, kad ih se mi ne sećamo.“