U nas ima tri kvaliteta kafe: prvo „domaća kafa“, drugo „kafanska kafa“ i treće „kancelarijska kafa“.
Iako smo mi muževi uvek dužni da hvalimo „domaću kafu“, ipak znamo da s u one druge dve bolje i pretpostavljamo ih domaćoj. To je onako isto kao kad se muž vrati s puta, o kome ne bi smeo položiti račun ženi, pa ležeći u krevet uzvikuje: „Badava, ništa tako slađe od svoje kućice i od svoga kreveta!“
Tako mi hvalimo i domaću kafu, t. j. onu što nam žena skuva.
„Tri u kafani da popijem pa mi nije toliko slatka kao jedna tvoja“, rekao sam ja već toliko puta do sad ženi, srčući kafu posle ručka, zato da bih posle dvadeset minuta još sa kafanskog praga viknuo:
„Jednu kajmakliju!“
Ali je nada sve kancelarijska kafa. Vi znate svi već za taj lepi srpski narodni običaj, da se u državnim nadleštvima po ceo dan pije kafa i puši turski.
Bilo je ministara ili načelnika, onih što su se na zapadu navikli na melanž, koji su pokušavali da vojuju protiv svog narodnog običaja, ali nisu uspeli.
Čim su zabranili kafu osetili su ogroman zastoj u radu. Prosto se zaustavio ceo državni točak. Badava stroge naredbe, badava inspekcije, badava što stariji grune iznenada u kancelariju mlađega da vidi da li radi. Svi rade, a državni točak stoji.
„Ama, gospodine sekretare, ja sam vam od jutros dao sedamnaest predmeta na rad a vi ste do podne svršili jedva jedan i to…“ primećuje strogo načelnik.
„Pa jeste!“ odgovara skromno sekretar.
„Ja ne znam šta vam je od nekog doba?“
„Pravo da vam kažem, gospodine načelniče, od kako ste zabranili kafu i cigaru u kancelariji, ne umem da radim. Ne umem prosto da konceptiram.“
„To znači i svi ostali?“
„Svi. Eno ih pisari svaki čas izlaze u čekaonicu pa puše a praktikanti i ne izbijaju iz nužnika.“
„O maj!“ počeše se načelnik za uvom, slegne ramenima odobri kafu i duvan po kancelarijama i državna mašina odmah krene svom silom napred.
Tako je to kod nas. Ako ne verujete a vi otidite u koje hoćete ministarstvo, načelstvo ili u opšte kancelariju državnu pa ćete videti kako je državi samo iz kancelarijskih troškova nazidala čak i odžaklije za kuvanje kafe.
Ta kancelarijska kafa tako je važan pokretač našega državnoga života, da me neće iznenaditi ako se pri prvoj reviziji Ustava, koj naročitom odredbom zagarantuje opstanak u državnim nadleštvima.
Pod tako povoljnim uslovima, kakva srpska država nudi toj grani domaće industrije, kuvanje kafe se kod nas razvilo do neobičnoga savršenstva. Zna se na primer i na glasu je Glavna Kontrola kao vrlo ugledna kafedžijska firma, pa onda Ministarstvo Spoljnih Poslova (kad je za kuvanje kafe dežuran Trifun Kecmanović) pa onda kafa Državnoga Saveta.
Uporedo sa razvićem te industrije razvijalo se i rivalstvo između pojedinih nadleštava.
Na primer, poznata je istoriji srpske industrije ona dugogodišnja borba i rivalstvo izmeđ Ministarstva Inostranih Dela i Ministarstva Finansija oko pitanja gde se kuva bolja kafa. I činovnici i momci ovih ministarstava podelili su se u dva tabora, kao Montekijevići i Kapetovići, i počeli su prosto da se mrze.
Kad su jednog mladog diplomatu strpali iz Ministarstva Inostranih Dela u poreznike, njega kolege nisu žalile što pravi tako rđavu karijeru, već što će sada biti primoran da „pije rđavu kafu Ministarstva Finansija“. Tako je isto bilo i obratno, kad je jedan đumrugdžija otišao u diplomaciju, što je međutim kod nas i mnogo češći slučaj.
U poslednje vreme učinilo je vrlo veliki utisak kuvanje kafe u Državnom Savetu. Izgleda da je kafa u Državnom Savetu odnela rekord i kada bi Ministarstvo Privrede kod nas vodilo malo više računa o razvitku domaće industrije, ja verujem da bi kafi Državnog Saveta dosudili nagradu.
Jedna je samo nezgoda kod te kafe Državnoga Saveta. Momak kafedžija taksirao je šolju kafe 20 para dinarskih za državne savetnike a 10 para dinarskih za pisare Državnog Saveta. I ta bi taksa bila opravdana da nije do sad već izazvala nekoliko sukoba. Tako na primer neraspravljeno je pitanje: pošto je kafa kad savetnik časti pisara a pošto opet kad pisar časti savetnika. I onda, u toj raznolikoj taksi, leži izvor i mnogim drugim sukobima. Tako, na primer, kada savetnik ode u pisarsku kancelariju pa mu kaže da poruči kafu, a on je t. j. savetnik popije.
Da bi se izbegli svi ti sukobi izgleda da će za vreme ferija savetskih, izaći ovo pitanje pred plenum Državnoga Saveta, te će se tako pitanje o kancelarijskoj kafi jednom već raspravljati i pred najvišem administrativnom vlašću.
A vreme je i bilo da se o tom važnom državnom pitanju pokloni malo više pažnje.