Na stolu, na kome pišem, odavna već imam jednu lobanju, koja tako godinama mirno i poslušno služi kao pritiskivač na hartiji. Dobio sam je od jednog prijatelja iz Niša, koji mi reče da je ta lobanja iz Ćele-kule a koja je zapala u njegove ruke još u doba kada su naši po osvajanju Niša pohitali da počupaju lobanje iz kule te da ih ponesu „kao uspomenu.“
Mirno ona stoji tu na stolu godinama i gleda bezizrazno svojim šupljim očima ko zna gde. I ako joj je skoro sto godina na njenome čelu nema bora, njen krti osmeh koji se golim vilicama razvukao širom lica nepromenjiv je. Ona mirno stoji tu na stolu i gdekad tek, kad zamoren dignem glavu, susretnu se naši pogledi.
Sinoć sam ostao kraj stola duboko u noć. Bilo se rashladilo s večera te se kraj otvorenih prozora moglo da se radi. Ponoć je bila davno prevalila, na ulici mir i tišina a tako i u sobi koja se napunila dima od cigara te se oblaci motaju kao senke kroz polutamu? Nestalo je valjda gasa u lampi, te i ona poče da se tuli i sve veća tama poče da me obavija.
U tome trenutku, kada pređoh pogledom po sobi zaustavih se na lobanji. Učini mi se da su se one duboke očne šupljine zagledale pravo meni u oči i to ne onako bezizrazno kako sam to navikao do sad.
Nebom minu jedan mračan oblak, jedan od onih što prekjuče prosu onu silnu kišu, te zakloni mesec a u sobi nasta još gušći mrak. Lampa poče da se tuli i dršće kao umirući žižak na kandilu a mlaz dima obavi i mene i lobanju i približi nas jedno drugom, te se sad iskreno pogledasmo oči u oči. Učini mi se tada da se vilice na lobanji počeše da kreću i neke tamne reči, reči iz groba, nejasno mi dopirahu do ušiju.
U tom duhnu vetar kroz otvoren prozor, zavesa se teško zaniha i ugasi lampu te potpun mrak zavlada u sobi i tada mi reči koje je lobanja izgovarala behu oštrije i jasnije. Čuo sam ih bolje.
Između nas se razvi ovaj razgovor:
Lobanja: Probudio me je iz stogodišnjega sna šum, veliki šum. Šta pripremate vi to?
Ja: Spremamo vam proslavu, svete kosti naše. Sto je godina kako ste vi pali za našu slobodu.
Lobanja: Proslavu? A zašto?
Ja: Pa mi bi bili neblagodarno potomstvo, kada se ne bismo setili vaših svetih grobova iz kojih je nikla sloboda.
Lobanja: Lepo je to, hvala vam. Samo reci mi, kako ćete nas proslaviti, kojim redom, po kome programu?
Ja: Pa, zna se. Voz sa spuštenim cenama, izaslanstva, barjaci, venci, govori, topovi, banket. Eto to, šta može drugo.
Lobanja: (Zacereka se suvo i taj potmuo, grobni smeh, ispuni onaj mrak, a talasi toga smeha rashladiše mi obraze kao studen vetar i prodreše mi do dna duše kao usijan nož.)
Ja: Smeješ nam se?
Lobanja: Drukčiji sam ja program očekivao. Drukčije se proslavlja ona krv koju smo mi prosuli na Čegru.
Ja: Reci kako?
Lobanja: Drukčije, drukčije. Ne besede, već proklamacije, ne litije već bataljoni i pukovi, ne pesma već plotuni, ne venci već krvavi potoci. Ne slavi se naša stogodišnjica na Čegru već na Ivan-planini i na Trebeviću.
Ja: Tako je, priznajem.
Lobanja: A mislite li i kakav spomenik da nam dižete, o vi blagodarni potomci?
Ja: Da, dići ćemo.
Lobanja: Od kamena, je li?
Ja: Od kamena.
Lobanja: A znaš li kakav nama spomenik valja, ako nam se njime mislite odužiti, i ako mislite na njemu zapisati reči „blagodarno potomstvo“?
Ja: Reci mi?
Lobanja: Ćele-kulu, jošte jednu Ćele-kulu morate podići i to tamo, na obalama plavog Dunava pred zidinama Budima grada. Tako ćete nas proslaviti, tako ćemo vas priznati za potomke svoje…
Lobanja ućuta, neka studena jeza prođe kroz mrak i zavlada nema tišina, isprekidana tajanstvenim šapatom koji mi do ušiju dopiraše sa sviju strana:
„Tako ćete nas proslaviti, tako ćemo vas priznati za potomke svoje…“