Prilikom ove stogodišnje proslave i u Nišu i u Svilajncu u programu je bilo i „svečano polaganje temelja“. To „svečano polaganje temelja“ nije baš tako nova tačka u našim programima. O, znam ja već vrlo mnogo temelja koji su prilikom raznih svečanosti položeni a na kojima nije ništa nazidano. Bilo je čak u svoje vreme to polaganje temelja toliko ušlo u strast da je opština beogradska morala da priteče sa svoje strane građanstvu u pomoć.
Da bi to učinila opština je sa svoje strane odredila jedan plac u Beogradu koji je namenila čisto za polaganje temelja. Čim kojoj korporaciji naspe da polaže temelj, a opština joj ustupi taj plac. Održi se lepo svetkovina, iskopa se rupa, napiše se povelja koju potpišu svi prisutni, spusti se u rupu po jedan novac od svake monete i povelja, udari se tri put čekićem i — svršena stvar. Programska tačka je izvršena.
Sad naiđe drugo društvo kome je naspelo da polaže temelj svome domu i zatraži od opštine plac i opština potegne odmah taj isti plac, koji je specijalno određen za polaganje temelja i ustupi ga društvu. Iskopa se opet rupa na jedan metar dva dalje od one stare, napiše se opet povelja koju potpišu svi prisutni, spusti se u rupu po jedan novac od svake monete i povelja, udari se tri put čekićem i — svršena stvar. Programska je tačka izvedena.
Sećam se jedan put naišao tako u Beograd neki brat Čeh. Dobar Slovenin pa mu redom sva društva slala pozive na svetkovine polaganja temelja za svoj dom. I čovek telegrafirao svima redom i čestitao svetkovine, pa kad došao u Beograd a on hajde da vidi sve te društvene domove kojima je prilikom polaganja temelja čestitao. Pa ga ja tako vodim kroz Beograd i pokazujem mu.
„Ovo je dom književno-umetničkog društva!“ pokazujem mu ja kuću Đorđa Vuče.
„A ovo je ovde dom Beogradskog Pevačkog Društva!“ pokazujem mu kuću Joce Jovanovića.
Pa onda redom tako, pokažem mu kuću apotekara Viktorovića kao muzičku školu i kuću Nikole Spasića kao dom gimnastičkog društva „Soko“.
I tako čovek ode iz Beograda zadovoljan i ne znajući da su sva ta društva položila temelj na jednom i istom placu, koji opštini na tu celj služi.
Vama je poznat valjda taj plac o kome govorim? To je onaj ispod Narodnog Pozorišta gde se sad nalazi velosipedsko društvo.
E vidite, po tome je placu zasađeno nekoliko temelja nekolikih naših kulturnih ustanova koji neće nikad nići. I ja se već unapred pakosno radujem onoj zabuni koja će nastati kroz četiri do pet stotina godina, kad neko buduće pokoljenje počne graditi kakvu kanalizaciju ili što slično, pa se oko rupa koje će se iskopati na tome placu, iskupe arheolozi i počnu vaditi jednu po jednu povelju.
Bože Gospode, kad nastane zbrka i polemika između njih, jer svakojako ni jedan od njih neće moći pojmiti kako je to moglo biti da se na jednom i istom placu podigla recimo danas velelepna zgrada: „Umetnički Dom“, pa odmah šest meseci za tim na istom mestu „Gimnastički Dom“, pa šest meseca za tim, opet „Velosipedski Dom“, pa opet šest meseca za tim i na istom mestu „Pevački Dom“.
I još sam nešto radoznao: ne znam koje će pokoljenje pokupiti iz toga bogatoga temelja onaj novac u raznim monetama koji je u pojedine rupe strpan prilikom svečanog polaganja temelja?