Ova prošla nedelja odista treba da se pregleda, i to ne da se završi običan pregled, već konzilijum. Neka nesrećna nedelja. Te dvoboj, te žice ubile konja, te vo nabadao građane, te tramvaj pregazio i zaklao nekoliko dece, te u Narodnoj Skupštini cele nedelje debata o ubistvima i najzad — da bi se ta ubistvena nedelja krvlju i završila — sinoć u Narodnom Pozorištu „Zločin i Kazna“.
*
U red tih nesreća spada i pohara radnje Dobrosava Atanackovića, ali se ta pohara može smatrati onako, više kao pobožna pohara. Neko, koji je slavio sv. Nikolu, otišao lepo kod Dobrosava, razvalio vrata i uzeo mu vino, rakiju, pršute, kajmaka, sira, duvana i najzad obio fijoku i uzeo otud sitnine, koliko mu je potrebno da plati popa, crkvenjaka, da kupi sveću, kolač i najzad, da ima još i sitnine, koliko za cigane kad dođu.
Pa kažite sad, da nije tačna ona naša poslovica: „Ko krsno ime slavi, onome i pomaže.“
*
A onaj sat urekli. Znate onaj pred „Albanijom“? Eno ga nema više. Znao sam ja da njemu u Beogradu neće ići dobro. Nije radio ni dva tri dana, nisu se njime koristili ni četvoro zaljubljenih a on prestao da radi, i eno ga skidoše.
Ja ne znam je li to voda takva u Beogradu ili je vazduh takav, tek ništa kod nas ne može da radi kao što treba izuzimajući našeg tramvaja koj prošle nedelje nije devet dana radio.
*
Kad je već reč o tramvajima, zar vama ova naša Narodna Skupština ne liči na tramvajska kola. Sa svim. Napune se kola, kondukter udari u zvono i kola krenu. Idu, idu, idu, pa tek stanu:
„Nema struje.“
Prošle nedelje, čas je bilo sednice, čas je nije bilo. Malo malo, pa tek predsednik u zvono objavi:
„Sutra nema struje!“
I sutra ne bude sednice. Prekosutra skupe se poslanici, napune se kola, predsednik zvoni, ali kola ne kreću — nema dovoljno poslanika.
Sa svim kao tramvaj.
*
Oni što upravljaju osvetljenjem grada Beograda, mora da su grdne neke šaljivčine. Ja se prosto iskidam od smeja kad čujem za kakav njihov vic. A obešenjaci jedni, ne daju čoveku ni da se odmori od smeja, tako često prave viceve.
Pre su na primer, ostavljali noću pojedine ulice osvetljene. Sad su, da bi napravili što veću šalu, rešili da svako veče ostave po jedan čitav kvart. Jedno veče na primer Savamalu, drugo veče Vračar, treće veče Dorćol.
Tako je bilo cele prošle nedelje i vanredno je zabavno bilo da ste samo videli kako su prestonički građani igrali žmurke.
„Ženo jesi ti, jesi to ti što ideš sa mnom?“ pita muž ulicom.
„Ama, kada sam ja još nekog napipao u sobi, osim tebe, ženo“, kaže drugi muž u sobi.
„Ama šta si zagrlio sluškinju, ubio te Bog da te ubije!“ vrišti žena.
„Izvinite, ali vi ste kanda uzeli moj zimski kaput“, veli gospodin dripcu.
I u opšte, svako veče u po nekom kvartu, nastanu takve šale, da se čovek iskida od smeja. Ljudi menjaju amrele, kapute, žene pogrešno uđu u tuđu kuću; kafedžija u mraku pogreši pa ne vrati kusur; žena opali šamar sa svim nepoznatome, u mesto svom mužu. I uopšte dešavaju se stvari, koje se samo u takvom mraku mogu desiti.
Gospodin Sima kapetan mi se žali, da je prekjuče vojnik, koji dolazi kod njegove kuvarice, otkopčao pantalone i seo na šporet, pošto je prethodno digao ringle.
Samo da bi šala bila što veća društvo za osvetljenje trebalo je još nešto da učini. Trebao bi unapred da objavi, koji kvart misli do veče da ostavi neosvetljen, kako bi znali svi da idemo tamo.
Te bi objave mogle ovako glasiti: „Obraća se pažnja svima prestoničkim lopovima i svima zaljubljenima, da će večeras biti mrak u kvartu Palilulskom, kako bi se tamo za vremena našli.“
I to bi dobro bilo.