Bila je i prošla — pomenula se a ne povratila se — ali da vam kažem kakav je utisak učinila na mene ova poslednja kriza.
Kad sam čuo da je vlada dala ostavku, ja sam to vrlo ravnodušno primio. Ni malo neobičan događaj i čak, ako hoćete, ja sam se u ime većine srpskoga naroda, čisto uželeo di se malo promeni vlada. Pola godine jedna i ista vlada, pa čisto se ustajala, tako da je naša unutarnja politika bila izgubila svaku draž.
Kad sam zatim čuo, da se ministri ne mogu nikako među sobom da sporazumu za sastav nove vlade, i to me nije iznenadilo. Čak sam u duši pomislio: „Pa u ovim kritičnim momentima i potrebno je da se svi od reda pokažemo pravi Srbi kakvi su uvek, u ovako sudbonosnim trenutcima bili naši bliži i dalji pretci!“
Kažem vam u opšte, cela me star nije toliko iznenadila ali su me iznenadili dublji uzroci ove krize, koje možda mnogi i nije uočio ali sam ja, prateći svaku pojavu, morao da je uočim.
Pre svega ovo nije bila politička, ovo je bila novčana kriza i to novčana kriza samih ministara.
„Pa kad je bila novčana kriza, što onda nisu dali ostavke samo Ljuba Jovanović i Jaša Prodanović?“ reći ćete vi.
I vi bi imali donekle pravo, ali izgleda, prema svemu što sam ja opazio, da je to bila novčana kriza celoga kabineta. Drugim rečima, prošli kabinet je ličio na jednu menicu kojoj je pre neki dan bio rok i za koju članovi kabineta niti su stremili otplatu, niti interes da bi je mogli prolongirati.
Je drukče ne mogu da tumačim zašto su se članovi prošlog kabineta i ostali partijski šefovi uzmuvali po raznim bankama. Da ste ih samo videli, Gospode Bože moj, da ste iz vidili kako su obijali pragove raznih banaka, nema bi čisto suze naišle. A kako sam ja u toj koži toliko puti bio, pakosno sam ih pratio no zadovoljno šaputao u sebi: „Okreće se kolo sreće, na svakog će doći red!“
Tek vidiš zgruvaju se svi u Izvoznu Banku i odu gore kod direktora. A ja unapred znam da im menica neće biti primljena, pa ih čekam samo kako će pokisla lica da izađu.
A tako se i događa kako se predosećalo. Izlazi iz Izvozne Banke napred Jova Žujević, pa Jaša, pa Stojan Protić, pa svi redom. Idu, idu tako i šapuću usput. Mora biti dogovaraju se u koju li će sad banku. Pa tek ih vidiš, sruče se svi u „Vračarsku Zadrugu“.
Ja ih pakosno i zadovoljno očekujem na vrhu staze Kalimegdanske, znajući pouzdano da ni ovde neće bolje proći.
Čekam ih, čekam po čitav sat i dva i mislim se u sebi: Mora biti lome Voju Veljkovića, a on čovek ne da ni marjaša na slabe potpise.
I potrefio sam. Jer evo ih izlaze pokisla lica, pa hajd u „Privrednu Banku“.
A Voja Marinković im odgovara:
„Ne mogu ni marjaša dati bez cenzure. Sačekajte cenzuru.“
A oni se grešnici dižu pa hajd u „Izvoznu Banku“, pa kad se i tu ne svrši posao, počinju opet ispočetka. Posedaju na tramvaj pa hajd opet u „Izvoznu Banku“.
„Ne eskontujemo, razumete li ne eskontujemo“, ubeđuje ih Drašković. „Idite kod Voje Veljkovića.“
I tako to redom ide a menice leži na protestu i troškovi joj rastu.
*
Zar nije tako? Zar niste i vi primetili da se ova kriza rešavala po bankama. Tu se sastajali, tu nalazili, tu i konferisali.
Prema tome, ja sa svim opravdano smatram da je to bila novčana kriza.