Vi možda i ne znate ko su u našem društvu inostrankinje. Prva će vam misao biti da su ta one silne strankinje u Beogradu što predaju jezike i od kojih više mi stariji naučimo no naša deca; ili možda mislite na strankinje koje su udate za naše građane i koje posle uče jezik od svoje dece. Bože sačuvaj, ni jedne ni druge nisu „inostrankinje“, već je to jedan sa svim nov red ženskinja kod nas.
Vi znate da je poslednjih desetina godina otišla masa profesora i masa oficira u inostranstvo. Otišli su tamo, posedeli su i vratili su se. Bilo ih je dabome koji su išli sami ali ih je bilo koji su, hteli ne hteli, morali vući i svoju drugu polovinu.
„To nemoj ni da sanjaš da ideš sam!“ počela je prvo tašta. „Gledaj ti molimte njega. Godinu dana da se smuca po svetu sam a dete moje u najboljim godinama da ostane čitavu godinu dana bez muža!“
„Pa ono, kad se uzme sa te strane“, mrmlja i tast kroz brkove, „odista nije zgodno“.
„Ali zaboga, nemam sredstava; država mi je vrlo malo odredila“, brani se grešni zet.
„Pa baš zato što ti je malo odredila, treba da povedeš ženu“, objašnjava mu tašta. „Tebi mnogo više treba ako sam pođeš, bez kontrole.“
„Pa jeste!“ dodade tast.
„I posle, šta bi ti radio da mi nismo živi. Nego ovako ko veliš: umešeno pa obešeno. Našao si mene dobru taštu — jaoj ne bila ti koja druga — pa ajd ženu tek obesiš ovde o klin a ti u svet. E ne biva to brajko!“
I tako, hteo ne hteo, on se grešnik pakuje u dvoje. I za vreme dok se oni pakuju, tašta zađe po kućama i pravi vizite. Može početi razgovor ma o čemu, ona će ga naviti na ono radi čega je došla.
„Jeste li već kuvali slatko od trešanja?“ pita, recimo, domaćica.
„Ta idite, molim vas, nije mi ni do čega. Znate moja Sojka ide u Francusku, pa me tako spopala neka žalost.“
„A dakle i ona ide sa g. Lazom?“
„Pa šta će. Kažem zetu: ostavi je Lazo kod nas, gde će dete u tuđ svet. E, ali on znate zapeo: pa gde bih ja bez žene, pa zar ja godinu dana da ne vidim moju Sojku.“
„Pa to jeste!“ dodaje učtivo domaćica.
„A da vidite i ona sama hoće. Ja joj kažem: Sojka, dušo, zar godinu dana da ne vidiš majku, a ona kaže: Bože, majka, pa treba i ja da vidim sveta. Toliko sam čitala o tome svetu, pa treba da ga vidim. A znate, dodaje tašta sa svoje strane — što kažu to joj treba i za njeno vaspitanje.“
„Pa jeste!“ odgovara domaćica.
I tako redom zalazi tašta od kuće do kuće sve dok ne isprati Sojku i Lazu.
Čim voz pređe u Zemun, Sojka već postaje „inostrankinja“. Ona sa svake stanice usput šalje anzihtskarte svojim prijateljicama koje su sa službom u Valjevu, Čačku i Ćupriji.
Sa novosadske stanice ona piše: „Na putu za Francusku, da ti se javim odavde, iz tuđine.“
Sa peštanske stanice ona piše: „Da ti se javim odavde, iz beloga sveta, iz ove daljine, odakle putujem još dalje, čak u Francusku.“
Za to vreme, dok Sojka putuje, tašta za ručkom i večerom plače. Jede na primer supu od rezanaca, pa se tek zaplače:
„Sojka je volela rezance. Ko zna da li tamo u belome svetu ima rezanaca.“
„A i on!“ dodaje tast.
„More, za njega je lako, on je kadar i oskoruše da ždere.“
A čim iz Francuske stigne prva Sojkina karta, tašta opet zađe da pravi vizite po kućama.
E sad već „inostrankinja“ piše opširnije karte svojim prijateljicama u Čačak, Valjevo i Ćupriju.
„Osećam se ovde kao kod svoje kuće“, veli ona u tim kartama, „zdravo su me lepo primili. Kad prolazim ulicom svi me gledaju i čisto se čude! kakva li je ovo ženska? Znaš, padam im u oči kao strankinja. Koliko uviđam, francuski ću vrlo brzo savladati. Ne znam do duše ni jednu reč, ali se po svemu vidi da je vrlo lak jezik. Ovde je pravi raj, i šteta je, boga mi, provesti mladost u kakvom Čačku!“
Već druga i treća pisma su i mnogo opširnija i mnogo pakosnija.
Nego, ja sam seo da vam pišem o „inostrankinjama“, mislio sam da pišemo o tome, kakve one izgledaju kad se vrate ovamo a ne kako se kreću na put i šta pišu otud.
Prekinuću ovde, ali ću idući put nastaviti.