Prekjuče je ministar vojni držao smotru nad vojskom beogradskog garnizona na Topčiderskom brdu. Zašao lepo čovek od vojnika do vojnika i od oficira do oficira, pa mu pretresao i torbu i ranac i futrolu i sve redom.
A tako i treba i ne samo što to tako treba u vojsci već i u svima strukama.
Kako bi to, Bože moj, bilo lepo i idealno, kad bi recimo ministar finansija iznenadno naredio da svi poreznici i carinici izađu na Topčidersko brdo na smotru. Pa se uparade oni lepo a ministar tek ide, ide između redova, zagleda svakome u oči, pa tek stane pred poreznikom:
„Prevrni džepove!
„Ama…“ počne ovaj da muca.
„Prevrni džepove kad ti kažem!“
I onaj krasnik prevrte tek džepove a iz njih ispadnu neke privremene priznanice, uložne knjižice i nepopunjene menice.
Ministar recimo zabeleži to, pa pođe dalje i stane pred đumrugdžijom.
„Prevrni džepove!“ grmne ministar.
A onome počnu iz džepa ispadati cvikeri, dečije igračke, lepeze, čarape i sve druge sitnice, koje se daju pri pregledu odvojiti i trpati u džep.
I dok ministar finansija vrši smotru na Topčiderskom brdu, ministar spoljnih poslova recimo vrši je na Banjici, jer njegovom je personalu lakše istrčati donde, pošto se činovnici ministarstva spoljnih poslova smatraju u opšte kao laki ljudi.
„Prevrni džepove!“ grmne recimo Milovan svojim muškim glasom.
A onima se počnu tresti kolena, kao što je to red u diplomaciji takvim prilikama, i počnu im iz džepova ispadati mala staklad i parfimi, svilene marame, lažni zubi, prolongirane menice i pomade za brkove.
I Milovan recimo popiše svakoga od njih i zadovoljno dodaje:
„Milo mi je što ste tako spremni da u svakom momentu poslužite svojoj Otadžbini!“
A već kad bi nešto palo na pamet i ministru prosvete i crkvenih poslova da izvrši smotru, te bi sazvao naprimer popove kod manastira Rakovice, onda bi to izgledalo da Bog sačuva.
„Prevrni džepove!“ viknuo bi recimo, ministar.
„Ne može!“ odgovara kakav bezazleni pop.
„Prevrni kad ti kažem!“
„Ama ne može!“ pravda se pop.
„Zašto!“
„Pa duboki su, hvataju čak do zemlje.“
I onda ministru ništa ne ostaje nego da odredi anketu koja će lično sići u popovski džep. Pozove dva momka iz ministarstva pa oni uhvate recimo g. Rošu, referenta za crkvene poslove i strpaju ga u džep. Pa onda ščepaju g. Milivoja načalnika i strpaju ga. Pa se onda nagne ministar i pita:
„Ima li još mesta unutra?“
A g. Milivoje odgovara iz dubine:
„Ima. Može stati ceo personal ministarstva prosvete.“
Eto takva bi od prilike izgledala smotra, kada bi je i ostali ministri držali.