Vi možda i ne znate, jer sam sve do sada držao u tajnosti, ali i ja sam pronašao severni pol. Prekjuče sam o tome telegrafisao akademijama u Londonu i Nju-Jorku i danas već izvesno širom Amerike i evropskoga Zapada, kliče ceo svet:
„Živio Kuk!“
„Živio Piri!“
„Živio Ben-Akiba!“
„Dole Kuk!“
„Dole Piri!“
„Dole Ben-Akiba!“
Kao i ranija dva pronalazača, tako i mene uveliko već jedni proslavljaju a drugi grde. Juče rano izjutra dobio sam iz Nju-Jorka telegram da je jedna ulica u Nju-Jorku nazvana „Ulica Ben-Akiba“. To je svečano objavljeno juče u 8 časova izjutra. Na podne sam međutim dobio telegram da je svečano skinuto moje ime i istoj ulici dato ime: „Ulica Kukova“. To je bilo juče po podne. Jutros sam dobio treći telegram u kome mi se veli da je jutros svečano skinuto Kukovo ime i istoj ulici dato ime: „Ulica Piri“. To je bilo danas pre podne.
I kakve sve raznolike telegrame ne dobijam. Jedno variete-pozorište iz Buenos-Ajresa telegrafski mi nudi 50000 dinara za jedno veče, samo da se pojavim na pozornici da me publika vidi; u isto vreme građani varoši Buenos-Ajresa, sa predsednikom opštine kao prvopotpisnikom, telegrafišu mi: „Ako dođete ovamo razbićemo vam glavu i izmazaćemo vas jajima!“
Prema vestima koje su mi pred podne stigle, londonska je Akademija raspisala ogromnu nagradu za rešenje teme: „Ko je u stvari od trojice, Kuka, Piri-a i Ben-Akibe veći švindler i ko najviše laže?“
Ja ne znam kako će proći pri raspravi te teme Kuk i Piri, ali ja mogu da dokažem da sam otkrio severni pol.
Dozvolite mi da vam u nekoliko reči saopštim moje doživljaje na tome putu i izvesna fakta, do kojih sam došao pri istraživanju.
Ja sam se krenuo dakle od „Pozorišne Kafane“ i mislio sam da udarim pravo na sever t. j. Dositijevom ulicom na niže. Ali tu naiđem na jednu ogromnu santu leda koju sam morao da obiđem. Ta santa leda je moj šnajder, koji je zbilja tako hladan kad mene spazi i koji bi me izvesno dugo zadržao. Morao sam dakle da pođem za nekoliko stepena zapadnije.
Jedna od najvećih smetnja s kojom sam se u mojoj ekspediciji morao da borim, to su bile užasne pukotine zemljine koje, tamošnji stanovnici nazivaju „kanalizacija“. To su strahovite provale i bezdani koji su u toliko opasniji što nad ovim predelima caruje beskrajna polarna noć.
Pošto sam prebrodio te nevolje, ja sam — ne sećam se na kome stepenu širine — otkrio jednu novu zemlju o kojoj dosad niti geografija niti opština beogradska nije ništa znala. Toj sam novoj zemlji dao ime „Gušin plac.“
Ispitujući bliže ovu novootkrivenu zemlju, naišao sam na njoj tragove nekih prastarih hramova. Izgleda kao da je ovde nekad, možda u preistorijsko vreme, živilo neko pleme koje je odavno izumrlo.
Baveći se radi proučavanja na toj novoj zemlji ja sam već predosećao da sam u blizini severnoga pola, jer sam naišao na nekoliko crknutih pasa koji su morali tu ostati od ranijih ekspedicija.
Odatle nastaju novi, nepoznati i strahoviti predeli. Blato, večito blato koje tu leži možda milijardama godina i koje je teško prebroditi osim kad bi se ekspedicija snabdela naročito konstruisanom lađom za prevoz preko ovih blatnih predela.
Ja nisam sobom vodio i pse ali mi se tu već pridružila čitava povorka pasa, u nauci poznatih pod imenom „dorćolski psi“, rasa veoma izdržljiva a naviknuta na ove krajeve.
Odmah po izlasku iz blatnih predela, naiđem na tragove još jedne ekspedicije. Poznao sam po čovečijim stopama. Malo zatim a ja odista spazim u daljini jednoga čoveka koji se sagao kao da traži izgubljeni novac. Približim mu se, i poznam u njemu onog kapetana savskoga pristaništa.
„Što si se sag’o?“ uzviknem ja.
„Nisam se sagao, već je to tako od Boga. Savila su mi se leđa od silnih napora pri istraživanju polova“, veli on.
„Pa dokle si najsevernije dopro?“
„Do ‘Đerdapa’“, veli on, „i dalje neću. Tu prezimljuju sve naučne ekspedicije, pa tu ću i ja“.
I on se zbilja uvuče u jednu pećinu da u njoj prezimi a ja nastavih dalje.
Prodirući sve napred i napred, ja već sagledah jedno pusto polje a u daljini belasa se more. Na tome polju naišao sam na eskime. To je jedno divljačko pleme sa grdnim masnim čizmama koje se hrani najviše ribom. Našao sam ih, posedali oko vatre, pa uzeli parčad mesa i natakli na jednu batinu pa je kraj vatre okreću. Svakojako da je to neka divljačka hrana. Oni su me mirno gledali i ostali su vrlo ravnodušno kad sam kraj njih prošao.
I sad sam se već nalazio na severnom polu. Ja ne znam koji je to stepen širine bio ali znam da je veća širina na tom polu no što u opšte treba.
A šta sam uspeo? Ništa. Razočarao sam se kao i Piri, jer sam vidio da je pre mene, već neko pobo zastavu na tome polu.