Gospođu Milevu Petrovićku ja sam poznao iz oglasa. Ona se s vremena na vreme pojavljivala u redakciji i donosila po neki oglas. Ti su oglasi uvek bili vrlo karakteristični i jasno su ocrtavali njenu biografiju.
Prvi put je donela oglas kad je izgubila kuče, jer docnije, kad je izgubila muža, nije ni davala oglas.
Po tome prvome oglasu, kojim obećava bogatu nagradu onome ko joj bude našao kuče, ja sam već video da je njoj u braku dugo vreme. I onda me ni malo nije iznenadilo, kada je uskoro donela oglas kojim objavljuje da izdaje vrlo ugodnu sobu za samca.
A vi i sami možete pretpostaviti: kakvi su to brakovi i kako se završavaju, kad se muž i žena reše da izdaju i sobu za samca.
Upravo posle toga rešenja i posle toga oglasa, sasvim je prirodno bilo kad je gospođa opet došla u redakciju i donela oglas kojim objavljuje da izdaje dve sobe za samca.
„Uzeli ste izvesno veću kuću?“ primetiću ja, primajući oglas.
„A ne“, veli gospođa Mileva, „nego se moj muž iselio od mene“.
Dugo vremena za tim, gospođa je svakih šest meseca obnavljala oglas kojim objavljuje da izdaje sobe za samce.
Nije prošlo mnogo vremena i došao je nov oglas, koji sam ja sasvim prirodno i očekivao. Gospođa javlja da izdaje sobu ali traži samca, starijeg gospodina.
Mora biti da ga je i našla jer se dugo zatim nije javljala a jednoga dana — to sam očekivao — gospođa je donela oglas kojim ne objavljuje više da ona izdaje stanove, već na protiv, ona traži sebi sobu kao samica.
Docnije je sledovao ovakav oglas: „Jedna ozbiljnija ženska, rado bi stupila kao domaćica kod kakvog starijeg samca ili udovca“.
Kada je najzad i tu karijeru prošla i osetila se verovatno i suviše poznata u Beogradu, donela je oglas: „Jedna ozbiljnija ženska rado bi otišla gde god u unutrašnjost kao domaćica ili družbenica kod kakvog samca ili udovca.“
Od toga doba gospođa se Mileva ne javlja više oglasima. Verovatno udomila se gde god tamo u unutrašnjosti. Ali — neće proći mnogo vremena i javiće se ona. Izvesno će se javiti.