Čudnovat je ovaj Beograd. Izmakne čovek samo petnaest dana iz njega, pa kad se prati a on zateče silne promene.
Eto i ja sam sad bio jedno petnaest dana na putu pa da vidite, čisto sam se iznenadio kad sam se juče vratio. Vazda promena i vazda novih stvari.
Tako na primer čim sam stigao čuo sam za prijatnu vest da je rešeno da se novo groblje proširi. I to je, vele, učinjeno na predlog našega saniteta i to ima da važi kao preventivna mera protiv kolere, koja nam se sa svim približila, jer je stigla već i u Rumuniju.
Odista je sanitet ovom prilikom pokazao očinsko staranje o beogradskom stanovništvu i, da bi tu svoju brigu potpuno dopunio, i pokazao nam da je u ovako kritičkim momentima po život beogradskog građanstva kadar misliti na svaku sitnicu, dobro bi bilo da kod „Stolarske Akcionarske Zadruge“ poruči što veći broj mrtvačkih sanduka, koje bi mi prestonički građani još sad na otplatu uzeli, tako, kako bi za mesec ili do, dok kolera stigne u Beograd, svaki svoj sanduk isplatio.
A nije proširenje groblja jedina promena koju sam zatekao u Beogradu. Na protiv, ima ih još vazdan. Tako ma primer primetio sam juče da su rupe za kanalizaciju sad još veće, no što su bile kad sam pošao iz Beograda. Jedan od preduzimača, kad sam ga umolio da mi tu pojavu objasni, reče mi:
„Pa, onako male rupe apsolutno nisu bile na svome mestu u jednoj prestonici. Da je to recimo Mladenovac ili Ćuprija, pa ajd, ajd. Malo mesto, pa mu i liče male rupe. Ali ovo je Beograd, prestonica, sve što je u njemu treba da je veliko. Zato smo i proširili ove rupe. Jer najzad, ako bi u Mladenovcu na 5.000 stanovnika pao jedan čovek u kanalske rupe, to u Beogradu na 80.000 stanovnika, treba da padnu po pravilnoj srazmeri bar njih šesnaest dnevno. A to se vidite ne bi moglo postići kad bi se ostalo pri onim prvašnjim malim rupama.“
Ovi su mi se razlozi osnovani na matematici i logici, neobično dopali, i zaradovao sam se jako što je Beograd i u tom pogledu učinio promenu.
Pa nije mi to sve. Zatekao sam u Beogradu još jednu vrlo povoljnu stvar i tako reći promenu na bolje. Na ime, izgleda da je opština beogradska sad uvidela da se drugače ne može ugušiti beogradska prašina do ako se nebu obrati za kišu. S toga je doneta odluka da se kako predsednik, tako i odbornici razmile po manastirima i da prirede tamo dugotrajno molepstvije. Na taj će način opštinska uprava postići dvoje: prvo, pobeći će ona od ove prašine, koju građani moraju da gutaju, a drugo, izmoliće valjda od Boga kišu da zalije ulice, kad već oni ne mogu to da učine.
I tako je, iz osnovu tog opštinskog rešenja, predsednik već otputova u manastir Karsblad, a odbornici u ove raznolike manastire: Francesbad, Vrnjnce, Soko-banju, Ribarska banju i Mehadiju.
I tako, živeći u tim zabačenim manastirima, isposničkim životom, izmolili su kišu koja je juče i orosila Beograd.
Eto, sve su to promene koje sam zatekao u Beogradu po svome povratku s puta.