Ako ste brojali na prste od dan moje smrti, znate i sami da mi danas pada sedmodnevni parastos.
Poranio sam još rano jutros i obrijao se, jer najzad, ne bi imalo smisla ići na svoj rođeni parastos neobrijan, u toliko pre što će tu biti dosta žena.
Uvukao sam se sasvim neprimećen u tramvaj koji vodi na novo groblje i seo u jedan ćošak a šešir namakao na oči.
Vi znate već kakav izgleda taj tramvaj što vodi na novo groblje, naročito subotom. Pun je baba, tašti i svekrva, kojima je sad još jedina zabava da obilaze mrtve. Tako da je subota, u stvari kao neki babji žur, koji one održavaju na groblju. Odu tamo, iskuka se svaka na svome grobu, pa onda prave vizite.
I tu se zna čak i neki red. Ove subote na primer prima gospođa Stana na grobu svoga zeta, iduće subote gospa Mara na grobu svoga prvog muža, pa tako redom: Svaka ima svoj žur.
Dakle od tih baba što idu svake subote na žur, bilo je jutros u tramvaju ravno devet, koje su ukupno imale sedamnaest zuba i međ njima jedna mlada udovica sa trideset i dva zuba od kojih je jedan bio čak i zlatan.
Razume se da sam ja seo odmah do udovice. Prvo što je to prijatniji položaj a drugo što me je njen veliki moderni šešir toliko zaklonio da me čak ni kondukter nije spazio pri naplaćivanju karata.
E, možete već misliti kako mi je bilo prijatno u tome položaju. Mogao sam i neprimećen slušati sve razgovore.
„A danas je čini mi se i Ben-Akibin parastos?“ reći će gospa Savka, tašta jednog beogradskog advokata.
„Čekaj!“ uze da broji na prste gospa Nata tašta jednoga trgovca iz glavne čaršije. „Jes 6ogami, baš danas.“
„Bog da ga prosti!“ dodaće treća. „Istina nas je pokojnik grdno olajavo ali, šta ćeš mu, takvi su muški!“
„Bože gospa Perso, kako možeš tako da govoriš — takvi su muški. Ti imaš dobro srce da odmah praštaš ali ja mu bogami ni mrtvom ne mogu oprostiti. Napravio mi je posla, upalio mi je kuću, pa ni danas još nemam mira.“
„Ama šta govoriš?“
„Kako šta govorim. Znaš bolan kako smo mi u kući živeli lepo. Nije bilo gotovo dana a da ne odem kod zeta na ručak. I dočeka me Bog zna kako i poljubi mi ruku, i nije bilo slučaja da me ne posluša. Kažem mu: ‘Zete, Mara (to je znate moja ćerki) rđavo mi izgleda, da ti nju gde god pošlješ ovog leta!’ A on lepo odgovara: ‘Kako ti kažeš majka!’ Kažem vam, jedna milina, jedna srećna porodica!…“
„Pa?“ učiniše sve ostale.
„Pa ništa. Ne znam šta mi bi, ubio me Bog, a ja sam tražila da se pretplati na „Politiku“. Te čitaj tog anatemu, čitaj i što ja više čitamo, moj zet sve drukči. Ni onaj zet ni daj Bože. Ako mu ja što savetujem a on veli: „Ostavi se, majka, radiću u svojoj kući kako ja nađem za shodno!“ Pa onda počeo je i da frče na mene, pa je pre mesec dana čak kazao mome detetu: „Ja ne trpim kontrole u kući, zato ako tvoja majka hoće da dođe samo da jede o ručku, nek jede; al neću da mi o ručku govori o porodičnim stvarima!“
„Boga ti?“ zaprepastiše se sve.
„Jest“, nastavlja grešna tašta, „pa, ako ćete ovako u četiri oka da vam kažem; ima tri nedelje kako i ne idem kod zeta“.
„Iju ženo!“ zgranuše se sve.
„Jest, i što je najgore, ja sam mislila on će se za ove tri nedelje pokajati, a on mi poručuje da se sad tek, od kako mu ja ne idem oseća potpuno srećan sa svojom ženom.“
„Iju, iju!“ šište sve žene u tramvaju.
„A eto, to je on napravio, taj prokleti Ben Akiba. I ja ne mogu samo da razumem, kake su to vlasti kod nas, kad dozvoljavaju da se tako što piše, što ruši kućni mir i slogu u porodici.“
„Onda mu ni ja neću na parastos!“ reći će gospa Nasta.
„Ne bogami“, nastavlja gospa Persa, „nego ove pare što smo spremili za sveće da skupimo, pa da damo grobaru da on njemu još noćas zabije glogov kolac u trbuh“.
„To bi trebalo, jer ako iko, to da znate da će se taj Ben-Akiba povampiriti!“
U tom već stiže tramvaj do groblja i ja se uputih za onom udovicom da vidim na kojem će grobu ona kukati. Jer, ima u Beogradu udovica, koje i na tuđem grobu kukaju.