E pa izvolte vi sad molim vas, na 38. stepena toplote pisati što god iz beogradskog života. Nemoguće je jesti, nemoguće spavati, svog me gola voda oblije dok potpišem samo kakav poziv iz opštine, a kamoli još da zasednem i da pišem beogradski život. Pa onda što je najglavnije, beogradskog života i nema. Molim vas, metite ruku na srce pa recite: postoji li beogradski život?
Žene otišle u banje, ljudi se zavukli u ladovine; škole zatvorene, pozorište zatvoreno; lekari, advokati, novinari, profesori, ministri, sve na osustvu, sve se razbeglo. I onda razume se da nema beogradskog života.
Ali nisu to samo moje nevolje; još gore nego ja prolaze novinarski reporteri. Jer ja najzad mogu da vam ispričam i po gde što staro; nešto što se desilo, recimo, pre nedelju i dve dana, ali grešni reporteri, koji jure po ovom suncu od jutra do mraka da čuju kakvu novost pa se vraćaju praznih šaka.
Baš prekjuče razboleo se naš reporter, pa urednik zamoli mene da ga zastupim.
„Zađite, veli po ministarstvima redom pa se raspitajte.“
Zapnem ja redom u svih osam ministarstava i vratim se u redakciju pun vesti. Sednem pa ih napišem od prilike ovako:
„Kao što iz Ministarstva Inostranih Dela saznajemo, g. ministar je još na osustvu“.
I pošto su svih osam ministra na osustvu, to ja napišem osam takvih vesti i ponosito ih predam uredniku.
„Koješta, veli on.“
„Kako koješta?“ kao osetim se ja uvređen.
„Pa prvo i prvo, to je svega jedna vest koja bi se dala napisati svega sa dve reči: „Vlada je na osustvu“ a drugo to nije ništa novo. Idite u opštinu, pa vidite ima li tamo čega novog?“
„I tamo su svi na osustvu.“
„Sud.“
„Sudovi ne rade.“
„Pa lepo, saznajte kakvu privatnu novost.“
„I privatni ne rade.“
„Kako?“
„Pa tako. Niti je kome do ženidbe na ovoj vrućini, niti se ko svađa, niti se bije i ubija, u opšte ceo svet se povukao u ladovinu i tako se ništa ne događa.“
„Onda ništa drugo ne ostaje, nego vi sami, Ben-Akiba, da izazovete kakav događaj.“
„Ali, kakav događaj?“
„Pa tako na primer, udesite, recimo, da vas neka gospođa primi k sebi.“
„To je lako.“
„I recimo da vas zateče muž i da vas istuče.“
„Ama koj da udesi to, je l ja?“
„Pa jeste.“
„Ta idite molim vas, gde bi ja sam sebi udesio batine.“
„Ama, razumite, potreban je ma kakav događaj.“
„Pa ono jest, i ja bih onu prvu polovinu događaja rado podneo, ali kad bi se udesilo da ovu drugu polovinu podnese neko drugi.“
„Ko drugi?“
„Pa tako. Kad bih ja na primer imao sastanak sa kakvom gospođom, i neka me, recimo, muž zateče, ali u prvoj ljutini mesto mene, da istuče sam sebe. Tako bi u ostalom pravilno i bilo, jer svakoga je muža dužnost, kad se uveri o neverstvu ženinom, da najpre istuče sam sebe.“
„Pa lepo“, veli urednik, „ja nemam ništa protiv da i tako bude. Samo udesite“.
Rešen da na taj način napravim događaj, ja već tri dana merkam priliku. Rešio sam se najzad, da dam u listove ovakav oglas:
„Traži se jedna gospođa koja bi za ljubav jednog malog događaja o kome bi se moglo pisati, pristala na jedan prijatan randevu i jedan muž koji bi tom prilikom sam sebe istukao“.
Eto, to ako pomogne, te ako se može naći o čemu bi se u ovoj mrtvoj, psećoj sezoni, moglo pisati.