Rekao sam vam prošloga puta da mi se još vazda stvari poizdogađalo prilikom moje onomadašnje smrti koja nije ostala bez posledica.
Kao jedna od najvažnijih posledica te moje smrti, može se smatrati to, što sad mora prestati polemika izmeđ „Pravde“ i Čika Toše (nevernog Tome), koji će posle ovoga slučaja samnom morati verovati da postoji i život posle smrti.
Za mene lično, međutim, mnogo je važnije ono što se dešavalo oko mene za vreme dok sam još važio kao mrtav.
Čim je g. Rosić otišao od mene, ja nisam imao kad ni da se dignem, jer već počeše da stižu posete, koje su na vratima izjavljivale sažaljenje mojoj ženi i zatim prilazile meni i celivale me.
Prvo me je celivala jedna baba. Možete misliti već kako mi je bilo, jedva sam čekao da se zagovori sa mojom ženom pa da se obrišem. Zatim je došla lepa gospođa Sofija, kojoj sam u očima zapazio iskrene suze, kao što sam u očima moje žene opazio iskreni strah da me ne celiva gospođa. Gospođa mi priđe blizu i prekrsti se, pa se tad nadnese nadamnom. Ja osetih poznati miris njene toalete, slatku toplotu njenoga tela i tiho kucanje njenog srca, te me prođe prijatna jeza.
A ona opet, bez obzira na to, što zna da bih ja i mrtav rado primio ženski poljubac, celiva me u čelo, dok se moja sirota supruga sva nakrivila i povila da vidi gde će me gospa Sofija poljubiti.
Zatim se gospođa opet diže, prekrsti i okrete mojoj ženi i tiho prošaputa:
„Još se nije sa svim ni ohladio!“
Zatim naiđe gospođa Zorka, briznu u plač i pristupa pravo postelji pa me zagrli i celiva u obraz. Taj me poljubac nije tako mnogo potresao, jer sam na gospođine poljupce već bio navikao još dok sam bio živ.
Razume se najteža situacija bila je kad je naišla gospođa Mica udovica. Situacija je bila teška za mene, još teža za moju ženu a jedino za gospođu Micu što je bila laka situacija.
Ona s vrata još potrča pravo meni i moja žena da bi predupredila sve mogućnosti, priđe joj pa još tiho prošaputa:
„Nemojte ga celivati u usta.“
„A što, molim?“ upita udovica tužno.
„Pa znate“, uze moja žena da zavija, „izgleda da je umro od kočenja vrata, a to je zarazno“.
„A to ništa ne mari.“ Odgovori udovica. „Baš ako je od kočenja umro, ja ću da ga poljubim u usta.“
I priđe mi, te ja grešnik sasvim instiktivno napućih usta, pa kad puče poljubac a one tri babe mal ne padoše u fras.
„Ju“ učini udovica, „ubio ga Bog, ništa se nije izmenio, kakav je bio za života, takav je ostao i posle smrti“.
„Ta već, platiće on to, što se nije izmenio!“ ne moga moja žena a da ne progunđa.
„Kako, platiće?“ iznenadi se udovica.
„Pa da, platiće Bogu!“ dodade moja žena, kao da popravi stvar.
„Eh Bogu!“ uze udovica da me brani, „nije on ovde na zemlji plaćao zavodima i izvršiteljima kad su ga žandarima jurili, pa će sad Bogu da plati. Umeće on i kod Boga da prolongira plaćanje za svoje grehove“.
Htedoh da reknem: „Pravo kažeš!“ pa se uzdržah.
Posle već naiđoše još neke žene, a ja se već umorio od ležanja na leđima. Kad bi jedan momenat da nikoga nije bilo u sobi, ja se prevrnuh malo potrbuške, koliko da se odmorim. U tom naiđoše neki moji lični prijatelji i potpisnici sa menicama te ja ostadoh u tom položaju i onda nastade nova serija celivanja.
A bilo je i drugih stvari. Pričaću vam ja već sve redom.