Prekjuče je donela „Pravda“ na svojoj prvoj strani krst i pod krstom moje ime a zatim vrlo toplu reč povodom moje smrti.
Kad sam kupio broj i to sagledao, pravo da vam kažem, čisto sam posumnjao i počeo sam se pipati, povukao sam sebe za uvo i uštinuo sam se za uvo. Kad mi ni to još nije bilo dovoljno, ja sam utrčao kod jedne mašamode, pogledao sam se u ogledalo, pa kad sam video da sam odista živ, ja sam u ushićenju zagrlio prvo samu mašamodu, na čije se ime vodi radnja, pa onda sve mašamodčiće koje su prešle petnaestu godinu. Možda bih ja taj posao u preteranom ushićenju i nastavio, da nije naišao sam mašamoda — firmin muž — te me izbacio iz dućana.
Našav se na ulici, prva mi je briga bila da potrčim kući i da moju ženu uverim da sam živ. Senulo mi je kroz glavu da je neobično potrebno da moja žena ni za trenutak ne pomisli da je udovica.
„Slušaj ženo“, rekoh, kad sam stigao kući, „ti znaš kakav je svet. Ne treba svetu svašta verovati. Svet tako makar šta izmisli“.
„Pa dobro, ali šta hoćeš time da kažeš?“
„Evo šta. Da počnem iz početka: Osećaš li se ti od juče kao udovica?“
„Ne!“
„Veruješ li ti da sam ja živ?“
„Verujem.“
„I kad bi neko sad došao pa bi ti kazao da sam ja umro ili čak kad bi to novine donele, je li tebi dovoljno da me pipneš pa da ne veruješ u to?“
„Pa dabome!“
„E, vrlo dobro!“
I tek što sam izgovorio te reči: „E, vrlo dobro!“, bacih pogled kroz prozor i spazih novinara Rosića.
„Gospode bože“, zgranuh se ja, „evo ga ide onaj da me intervjuiše“.
Ja sam svakojako mislio da će moja smrt morati da napravi senzaciju, ali sam ja među prvim posetiocima očekivao direktore novčanih zavoda, moje potpisnike i one koji bi odmah obrazovali odbor radi priređivanja koncerata za moju sahranu. Nisam ni slutio da će Rosić pre sviju stići.
U jednom momentu, hteo sam da se pojavim na prozoru i da viknem g. Rosiću:
„Slušajte, nisam umro! Ali me posle beše žao, mora grešnik da nema rukopisa i sam sam novinar, pa umem da saučestvujem prema onima koji nemaju rukopisa.“
Da mu dakle ne bi bio uzaludan trud, legao sam u postelju i naredio da mi se upali jedan fonos više glave.
G. Rosić — kome nije tako teško u ovim oskudnim danima napraviti tužno lice — uze stolicu, sede kraj moje postelje i tako otpoče intervju koji je od prilike ovako tekao:
ROSIĆ: Je li vama poznato da ste umrli?
POKOJNI JA: Da, načuo sam nešto. Čitao sam u jednim novinama ali sad očekujem da vidim, neće li to naš pres-biro demantovati.
ROSIĆ: To se desilo sasvim iznenada. Jeste li od čega patili?
POKOJNI JA: Ako hoćete pravo da vam kažem, ja sam celoga života patio od srca.
ROSIĆ: Dakle srčana bolest?
POKOJNI JA: A ne, srce mi je potpuno zdravo, nego sam verovatno patio od preterane upotrebe srca.
ROSIĆ: Kad ste, u koliko sati tačno umrli?
POKOJNI JA: Juče u četiri po podne. Imao sam jedno plaćanje i sve do četiri sata — bio je drugi dan roka — imao sam neke nade, a kad je odkucalo četiri, ja sam imao puno razloga da umrem.
ROSIĆ: Ostavljate li što za sobom?
POKOJNI JA: Dabome dvadeset knjiga, dvoje dece i 15.000 dinara duga.
ROSIĆ: Molim vas, hoćete li biti tako dobri da mi kažete, koje su vam bile poslednje reči prilikom umiranja?
POKOJNI JA: Moje poslednje reči bile su: „Ah, Bože, uzmi moj duh, kako bi mogao izbeći intervju sa g. Rosićem!“
Kod tih reči, g. Rosić mi zablagodari i oprosti se sa mnom.
Ali se sa ovim intervjuom nije svršila stvar. O, moja je smrt imala i drugih posledica. Potsetite me prekosutra pa ću vam i o tome pisati.