Vi znate, pre svega, ko su u Srbiji vanredni ulagači? To su oni koje đavo natenta da se pod starost ožene.
U ostalom, ta pozna ženidba uvek biva nehotično. Razume se nehotično, jer tek niko valjda u sebi ne stvara ovakvu nameru: „Jedva čekam da omatorim pa da se oženim!“
Kažem vam, to biva sa svim slučajno. Čovek ili ostane udovac ili mator momak i jednoga dana, recimo, primeti da su mu požuteli brkovi pod nosem. Tu pod nosem upravo je i začetak njegove poznije zle sudbine. Padne mu, dakle, pred ogledalom misao, da farba brkove a čim ih ofarba, samo se sobom nameće da se nasmeši na prvu udovicu koju sretne. Eto tako se čovek i nehotice uvali u neke „odnose“, a iz odnosa dođe proševina, pa tek kad se svrši proševina, a matori momak sedne kod kuće, ujede se za donju usnu, umoči pisaljku u pljuvačku i počne računati koliki će vanredni ulog imati da plati. Kad već podvuče liniju i sabere sume, a on se samo počeše po ćeli i vikne: Uh!
Posle svadbe, razume se, uzme pisaljku pa još detaljnije izračuna, i onda češući se po ćeli, uzvikne dva: uf, uf!
A ti varedni ulozi nisu tako mali da bi se preko njih moglo ravnodušno preći. Zamislite na primer jednoga penzionara koji se u pedeset osmoj godini oženio. Njemu ne ostaje više no da, u najboljem slučaju, poživi još petnaest godina. Među tim on ima da plaća 13.000 dinara vanrednoga uloga. I onda, izvolite sami izračunati, njegove mesečne dažbine. One izgledaju od prilike ovako:
| Poreza na glavu | 1 din |
| Opštinski prirez | 3 din |
| Državni porez | 14 din |
| Porez za ženu | 82 din |
Taj porez na ženu u 82 dinara mesečno, to je taj vanredni ulog.
I sad kažite sami, zar taj grešni vanredni ulagač, ne bi imao razloga tužno da zapeva: „Za jedan časak radosti, petnaest godina po osamdeset i dva dinara mesečno, vanrednoga uloga!“
Eto, dakle, ta tako tužna pesma i nagnala je vanredne ulagače da sazovu jedan vanredan zbor.
Taj vanredni zbor držan je prekjuče u nedelju i ja sam mu prisustvovao, jer ako i ne plaćam nikakav vanredni ulog na svoju ženu, ipak imam i ja svojih vanrednih uloga na žene u opšte, pa sam smatrao da se poziv na zbor odnosi i na mene.
Prvo je uzeo reč jedan zadrigli državni savetnik i počeo je da se žali na veličinu vanrednoga uloga.
Odmah udari u opoziciju prema njegovome govoru jedan žandarmerijski major.
„To još i nije tolika nepravda prema vama“, veli on predgovorniku, „pogledajte kako su vam nabrekli obrazi, pa kakva vam je vratina. Živiće te vi još dvadeset i pet, pa i svih trideset godina, i onda vam se može i rentirati vanredni ulog. Ali pogledajte mene, vidite li kako mi se proziru uši“.
„Pa vi što ste se ženili, kad vam se proziru uši?“ uzvikuje neko iz gomile.
Ustade za tim jedan okružni načelnik.
„Gospodo, ja moram da uzmem u odbranu g. državnog savetnika od prebacivanja g. predgovornikovih. To što je g. savetniku nabrekao vrat, ne mora biti tako dobar znak kao što predgovornik misli. To znači di je g. savetnik sklon šlogu, koji ga može svaki čas udariti. Niko nije siguran da g. savetnika, ovoga časa, ovde pred nama, ne udari šlog!“
„Da mu se oduzme reč, da mu se oduzme reč“, dreči g. savetnik pridružuju mu se i još četiri pet kratkovratih penzionera, vanrednih ulagača.
Ustade za tim jedan, koji plaća vrlo mali vanredni ulog a dobio je međutim vrlo veliki miraz uz ženu. On se pakosno nasmeši i poče:
„Gospodo. Pravo je kazao onaj Francuz: Netreba za jedan džak brašna praviti vodenicu. Ko nije sposoban nije se trebao ni ženiti!“
„Kako, molim. Neka se govornik izjasni!“ grmnu jedan artilerijski kapetan frontaš.
„Pa to hoću da kažem: ko nije sposoban da plaća neka se ne ženi.“
Debata se zatim sve burnije razvijala, dok nije na kraju krajeva doneta ovakva rezolucija:
„Vanredni zbor vanrednih ulagača odlučio je da pozove državu da ih spase vanrednoga uloga, u protivnom oni prete da će se svi razvesti sa ženama.“
Posle ovako odlučne rezolucije radoznali smo da vidimo: sme li država da pisne.