Tramvajska linija London-Pozorište, komotno bi se moglo nazvati: tramvaj s preprekama. Prema tome tramvaju nije ništa ona trka s preprekama koju ste gledali na Banjici. Tamo konj ima de preskoči recimo jedan rov, pa onda jednu preponu od šiblja, pa onda kombinovanu preponu i rov. Ali, da je videti kome, šta smo nesrećni beogradski građani osuđeni sve da preskačemo od Londona do Pozorišta i kakve sve prepone da savlađujemo.
I zbilja, ko bi sa strane došao da nas posmatra mi bi mu u svemu ličili na trkače, pa bi se još i raspitivao: da li je opština beogradska raspisala kakvu nagradu, za onoga svoga građanina koji prvi savlada sve prepone i stigne od Londona do Pozorišta ili obratno.
Jer treba nas posmatrati, nas građane-trkače, kad se krenemo na tu utakmicu. Popnemo se dakle u tramvaj kod „Londona“, platimo kartu, zauzimamo mesta, tramvaj zazvoni i krene.
Ide tako tramvaj, ide, ide, ide, hej od Londona pa čak do Dvora. Pa već kad prođe tako veliko rastojanje, ujedanput stane, a kondukter će tek publici:
„Prva prepona, gospodo!“
Prva prepona u ostalom nije tako teška. To je linija od dve stotine metera, od kola sa kojih smo sišli do kola u koji ćemo se popeti. Zadatak je međutim; ko će prvi preći tih dve stotine metara i zauzeti mesto u kolima koja čekaju.
E, ne znate koliko je to zanimljivo posmatrati tu trku. Žene i popovi se zadigli, trbušasti ljudi poduhvatili rukama trbuh; a mršavi skaču kao skakavci i tako jure građani-trkači, natičući se ko će pre da stigne do određene mete. Kad se tako stigne do pobednog stuba, odnosno do drugih tramvajskih kola, zauzmemo svako svoje mesto, tramvaj zazvoni i krene opet.
Ide tako tramvaj ide, ide, ide, ide, hej od Dvora pa čak do Milana Jovanovića fotografa. Pošto je prešao tako veliko rastojanje, najedanput stane, a kondukter uđe i javi nam:
„Druga prepona, gospodo!“
Druga prepona je, razume se, malo teža. To je veliki rov od kanalizacije koji građani treba da preskaču. Ah, to je prosto milina glediti. Zatrči se na primer državni savetnik, zatrči pa du… preskoči i ponosito nam se okrene, kao da bih hteo reći:
„Zar nisam dostojan da budem držati savetnik.“
Pa odmah za njim skače pop. Zadigne samo mantiju pa lako kao srndać preskoči preponu, kao da se celog života vežbao da preskače plotove. Pa za popom na redu je trudna ženi. Nju jedva možemo naterati da skače. Ona se sirota boji da joj pri skakanju ne ispadne što god u kanal, pa ko će onda da ga traži.
Pa kad i ona već preskoči onda po redu mi svi ostali. Razume se, ne uspe svako da preskoči čisto. Neko se na protivnoj strani dočeka nogama, neko čim stigne a poneko ili poneka se tako nemoralno prevrne da te prosto svog stid obuzme. Toliko puta mi se desilo da sam u takvim prilikama morao da zažmurim.
Kad i tu preponu prebrodimo, opet se penjemo u kola, zauzimamo mesto, tramvaj zazvoni i krene.
Ide tako tramvaj, ide, ide, ide, hej od Milana fotografa, pa sve po Terazijske česme. Pošto je prešao tako veliko rastojanje, na jedanput stane, a kondukter uđe i javi nam:
„Treća prepona, gospodo!“
A ta treća prepona to je bara 8,20 metara široka i 11,32 santimetera duboka. Tu je, razume se, najteže gaziti praktikantima sa iscepanim đonovima, gospođicama sa ažur čarapama i penzionerima sa revmatizmom u člancima i kolenima. Mi svi ostali gazimo hrabro, kao što i priliči prestoničkim građanima.
Kad i tu preponu savladamo, onda nam kondukter saopšti radosnu vest da više prepona nema i, u ime beogradske opštine, pohvali nas sa nekoliko toplih reči, kao valjane i izdržljive građane.
Mi sa ushićenjem zahvalimo na tolikoj pažnji beogradske opštine, pođu nam suze na oči, i počnemo se grliti i ljubiti, iskreno čestitajući jedno drugom, što smo svi živi i zdravi savladali sve prepone i srećno stigli od Londona do Terazije.
Razume se, pri tom ljubljenju i grljenju, vi ne mislite valjda da ću ja zagrliti konduktera ili recimo popa, ili kakvog penzionera ili možda čak i opštinskog izvršitelja. Bože sačuvaj, i u časovima najvećeg ushićenja kao i u časovima tuge, ja biram koga ću zagrliti i poljubiti. To mi morate verovati.
Eto tako od prilike mi beogradski građani putujemo našim tramvajem od mesec dana na ovamo.