Primetio sam da u poslednje vreme moj prijatelj Aca i njegova žena gospođa Mara ne žive baš najbolje i to me je veoma zabrinulo.
Odem tako k njima po ručku na kafu, pa tek primetim ili ona obesila nos, ili on obesio nos. Jedan put sam ih zatekao još pri ručku. Ona je već jela voće a pred njim stajala slojanjena supa. Znači nije ni ručao, preselo mu jelo kod prve kašike. Drugi put opet, takođe pri ručku, zatečem njega za stolom i nju u ćošku, na kanabetu, plače kao dete.
Aja, ovo ne valja pomislim ja u sebi i postavim kao prijatelj, sebi u zadatak, di ih posavetujem. To je zaboga i dužnost prijatelja.
Nađem dakle njega jednom pred veče, uzmem ga pod ruku, pa pođem u šetnju. Neobično zgodna prilika za savetovanje.
„Slušaj“, otpočnem ja, „meni se ne dopada tvoj život sa ženom. Vi ste nešto zapeli. Ne liči to zaboga vama“.
I nastavljam dalje u tom smislu.
„Čekaj molim te“, planu on. „Ti i ne znaš kakva je to žena, to se ne može izdržati. Hoće da je njena starija, tera mi inat. Ako ja kažem belo, ona će crno. Ne to ne može više tako.“
Razume se, sve sam to odbio i molio ga prijateljski neka on popusti, nek bude nežniji prema ženi.
Sutra dan sam otišao njoj, u doba kad on nije bio kod kuće. I počeo sam opet blago i lepo:
„Slušajte, gospođo, meni se ne dopada vaš život sa mužem. Možda ima i njegove krivice, ali i vi sa svoje strane treba da ste drukči.“
„Kako drugča?“
„Pa tako vidite. Ne možete vi uvek tražiti da vaša reč bude starija; ne treba vi inat da terate svome mužu. Znate kako je, kad on kaže belo, recite i vi, pa makar bilo i crno.“
„To vam se on žalio je l te? Sram ga bilo. Ide pa se žali svetu a ne priča o sebi. To je gospodine, jedan varvarin kakvoga ja još nisam videla. Na znam kako da mu udesim jelo, on će mu naći zamerke. Znate li vi da je on jedan put, kad je moja majki bila na ručku, tresnuo tanjir o zemlju.“
To što mi je to žena nakazivala nije mi se ni malo dopalo. I odem odmah u kancelariju mome prijatelju pa mu otvoreno kažem:
„Slušaj, ja vidim da je i ona prgava, ali, i ti, brate, preteruješ.“
„Eh, ja?“ učini on.
„Pa jeste. Ne može nikad da ti se udesi jelo, pa onda, razbijaš tanjire i takve stvari.“
„To ti je ona kazala dabome, sad je počela i da me ogovara?“
Ovi moji prijateljski koraci imali su međutim za posledicu ono što nisam očekivao. Već sutra dan, ona mu je kresnula:
„Sram te bilo, sad si počeo i da me ogovaraš kod sveta!“
On je na to dodao:
„Ti, ti, ne ja. Hvataš ljude pa im pričaš sve što se u kući desi.“
„Ti!“
„Ti!“
I svađa se razvila do užasnih razmera. Već sutra dan, srete me ona na ulici i grozno me izgrdi:
„Sram vas bilo, i vi ste nam prijatelj. Napravili ste mi takvu intrigu u kući, da meni u njoj više nema opstanka.“
To isto posle podne srete me i on i samo što ne nalete na mene.
„Hvala ti na takvom prijateljstvu. Kakvo je to prijateljstvo, prenositi reči od žene mužu i od muža ženi. Ako bude ozbiljnijih posledica, znaj da si ti kriv. Ti, razumeš li?!“
O, budi te Bog s nama, prekrstim se i levom i desnom i rešim se da me se prosto, ne tiču više, da im ne prigvirim više.
Tako sam i učinio i bio sam miran čitavih mesec dana. Ali na kraju meseca srete me ona, i vrlo se prijateljski na mene nasmeja.
„Zaboga, gde ste vi, ne viđam vas.“
Možete misliti kako me je taj ton iznenadio. I ona nastavi:
„Vi znate valjda da se ja i Aca rastavljamo?“
„Šta?“
„Da, i ja sam se pozvala na vas kao svedoka. Vi ste mi uvek bili prijatelj, vi mi nećete to odreći?“
„Ali šta da svedočim zaboga?“
„Ništa više samo da me je ogovarao kod vas.“
„O Bože! Pa i vi ste njega.“
„To je drugo, ja sam govorila istinu.“
Tog istog dana sretnem i njega. Samo što me nije zagrlio:
„O prijatelju, o brate, gde si?“
Već sam znao šta dalje sleduje.
„Znaš da sam je oterao. Pozvao sam se i na tebe kao svedoka.“
„Ama zašto, šta da svedočim?“
„Pa to, brate, da me je ogovarala kod tebe.“
„Pa i ti si nju.“
„Jes, al ja sam govorio istinu.“
I šta sam mogao posle ovoga. Opet se rešim da ih savetujem. Odem k njemu i kažem mu da to nije lepo od njega i da neću da mu svedočim; odem k njoj i kažem joj da to nije lepo od nje i da neću da joj svedočim.
Međutim, oni su terali dalje i dogurali su do novog mirenja. Na mirenju pred popom, prvo su sa grozno među sobom posvađali, pa onda je on pljunuo nju a ona pljunula njega, a zatim su se izmirili i izljubili.
Od sveštenika uzeli su kola i svečano prošetali kroz varoš „da zapuše svetu usta“. Ja sam se baš na Terazijama sreo s njima i oboje su okrenuli glavu. Nisu hteli ni da me pozdrave.
Posle podne sam dobio ovako pismo:
Gospodine.
Mi Vas molimo da nas poštedite Vašega prijateljstva, koje Vi zloupotrebljujete stalno radeći na tome da nas rastavite.
Pismo su zajedno potpisali, ja sam to pismo zadenuo za ikonu, pred kojom sam se zakleo da više nikome ni zašta ne savetujem.