Kad god naiđe ovo šesto vučenje Klasne Lutrije, nastupi neka nervoza u prestoničkom građanstvu. Jedni sede kod kuće i sračunavaju svoje dugove; drugi čitaju stalno u novinama oglase da vidi ima li koji plac na prodaju; treći idu u Upravu Fondova i obaveštavaju se koliko koji kuća ima tereta a četvrti stalno trče od izloga do izloga po raznim menjačnicama i studiraju izvučene brojeve.
Razume se da se tu dešavaju i razne scene, koji put vrlo tužne a koji put vrlo vesele.
⁂
Jedna od tužnih scena na primer desila se prekjuče izmeđ gospodina Popovića i njegove gospođe.
Sede oni tako za večerom i razgovaraju o klasnoj lutriji.
„Bože, Bože, kad bi dobili“, počeće gospođa. „Ja od prvog dana vučenja jednako palim kandilo.“
„Možeš ti paliti kandilo, ali ćemo mi i ovom prilikom ugasiti sveću“, reći će on sa rezignacijom.
„Kad bi dobili dve hiljade dinara?“
„More i hiljadu pa bi mi bilo od fajde“, dodaje on zabrinuto.
„Ta ono što kažeš i hiljadu pa bi bilo od fajde, kako da ne“, nastavlja ona, „eto na primer, ja moram uzeti kostim, pa moram uzeti i nov šešir, pa onda veš, treba mi najmanje za četiri stotine dinara veša a onda puno drugih sitnica. Već sam gola i bosa, zar ne vidiš da imam svega dva para rukavica… I što kažeš šta je to hiljadu dinara, jedva da izađem jedan put u čaršiju pa da se vratim peške, da mi čak ni za tramvaj ne ostane“.
„Ama kako to govoriš, ženo!“ veli zgranuto gospodin Popović, koji je celo ovo kazivanje slušao otvorenih usta.
„Pa, tako!“
„Pa zar ti zato pališ kandilo. A ne pitaš mene što su mi dve menice na protestu, a trećoj je prekosutra rok?“
„Bože moj, sad ćeš još valjda tražiti od mene i da se o menicama brinem.“
„Pa nije da se brineš ali tek ja sam mislio ako dobijem hiljadu dinara na to da upotrebim.“
„Taman. Pa kakav mi je to onda zgoditak, kad od njega ne vidim nikakvu fajdu.“
„Kako ne vidiš fajdu, pa zbog tebe sam te menice i napravio.“
„Dabome, sad ćeš mi i to prebaciti!“
I onda reč po reč. On traži hiljadu dinara za sebe, ona za sebe. Počnu se svađati oko tog zgoditka. Svađa počne sve više rasti, dok sa njene strane ne pade nežna supružanska reč: „Magarče“! a sa njegove još nežnija: „Kuš!“ i onda počeše da lete po kući amreli, kašike, čiviluci i slanici.
Međutim evo se svršilo vučenje, a oni ni ulog nisu dobili.
⁂
A to i nije tako žalosna stvar. Mnogo je žalosnija ona koja se meni desila.
Dođem ja kao juče oko deset pre podne kući i žena mi kaže:
„Tražio te jedan čovek i nosi nešto pod miškom.“
Možeš misliti kako su mi se presekle noge. Čovek koji nosi nešto pod miškom za vreme šestog vučenja.
„Pa šta si mu kazala?“ dreknem ja na ženu.
„Kazala sam da te potraži u ‘Pozorišnoj kafani’.“
Odletim ja tamo i odmah s vrata pitam kelnera:
„Je li me tražio jedan čovek koji nosi nešto pod miškom?“
„Jeste!“
„Pa šta ste mu kazali?“
„Kazali smo mu da malo docnije dođe.“
„Molim vas lepo, kad dođe ovamo nemojte ga pustiti da ode. Nek sedne i nek pije pivo na moj račun.“
„Lepo, gospodine!“
I ja odletim i počnem juriti kroz ulice, nebi li se gde sreo s čovekom koja nosi nešto pod miškom.
Najzad se, nakon jednoga sata takvog jurenja, ponova vratim u kafanu i — odista zatečem tamo čoveka koji nosi nešto pod miškom. Sedi i pije pivo na moj račun. Popio ih već pet.
A znate ko je to bio? opštinski izvršitelj a ono pod miškom bilo je rešenje.
I eto, to prokleto šesto vučenje nateralo me je da ja trčim i tražim opštinskog izvršitelja, dok je inače, u redovnim prilikama moj običaj da begam od njega.
Eto, zar to nije žalosna stvar.