Morali ste i vi primetiti, naročito ovih dana, da gospođa Sofija S. nekako sa svim drugače drži glavu kad šeta pred veče korzom. Ne ide više onako nemirno i njen se labudov vrat ne povija, već ga je ukrutila kao da je metla oko vrata manžetnu ili obukla mundir konjičkog potporučnika.
U prvi mah svako bi pomislio da je to zbog ogromne težine šešira. Jer, osim ogromne dimenzije, ovi novi šeširi koji se prave od košnica, imaju još i tu osobinu da su teški po nekoliko kila. Ali nije to zbog toga, već gospođa Sofija, kao što sam pouzdano čuo boluje od kočenja vrata.
Nećete možda verovati ali je to sušta istina da gospođa Sofija ove godine boluje od ove nove bolesti kočenja vrata.
Ako ne verujete ja ću vam to i objasniti. Gospođa je udata već četrnaest godina i trinaest puta je već bila u banji. Ove godine se sprema da ode i četrnaesti put. Prve godine po udadbi bolovala je od malokrvnosti. To je u ostalom i sasvim i u redu, i onako nekako prirodno je, jer, zamislite nešto kako bi to izgledalo kad bi mlada odmah po udaji bila punokrvna.
Druge godine, kad je došlo vreme banji, već je patila od lakoga reumatizma, koji je trebalo što pre izlečiti, da se nebi uselio.
Treće godine već je patila od katara, takođe lakog katara kojega se trebalo što pre spasti.
Tri godine međutim bračnog života sasvim je dovoljno da jedna žena dobije nervozu. A kad već jednom dobije nervozu onda ima na raspoloženju bolest sa kojom može nekoliko godina ići u banju, jer najzad, nervoza se i ne leči za jednu godinu.
Čak ako hoćete, nervoza je bolest koja se i ne leči, a iziskuje stalno potrebu da se posećuju banje. Jedini do sad poznati lek da se žena oprosti nervoze, to je slučaj kad ta nervoza pređe na čoveka.
Tako je bilo i sa gospođom Sofijom. Četiri godine uzastopce išla je u banju na račun nervoze, dok jednoga dana pri ručku, opet tako s proleća gospodin Sima ne tresnu kašikom o tanjiri ne uzviknu:
„Pa dosta jedanput i sa tom nervozom. Ima i njoj valjda kraja!“
Iduće godine već, gospođa je išla u banju zbog nevralgije, pa onda druge zatim zbog stomačnog katara, treće zbog bubrega i tako je nekako isterala trinaest punih godina, a sad je nastala jednovremeno i četrnaesta godina bračnog života i četrnaesta banjska sezona.
„E ovo je da se čovek ubije“, žalila se tu skoro gospođa Sofija jednoj svojoj prijateljici“, ja već ne umem više da pronađem od čega treba bolovati. I ne razumem zašto ovi modni žurnali kad već donose sve što je jednoj ženi potrebno, ne donesu i spisak bolesti od kojih se može bolovati u oči banjske sezone!“
„Odista, to bi trebalo!“ tešila je njena prijateljica.
„Pa zar vi, zaboga, ne znate kakvu novu bolest?“
„Znam. Eto, kočenje vrata, to je najnovija bolest.“
„Vrlo dobro, baš vam hvala.“
I eto, od kad je saznala za tu bolest, gospođa Sofija šeta pred veče korzom sa ukočenim vratom.
Nije samo to, već čim se vrati iz šetnje a ona tera gospodina Simu da joj trlja vrat špiritusom, ne bi li se što pre ražalio.
Sinoć sam baš sreo gospođu Sofiju, pa je pitam:
„Kako ide sa kočenjem vrata?“
„Ne valja, sve gore. Moraću u banju.“
„Pa šta kaže gospodin Sima na to?“
„Veli: on pati od kočenja džepa.“
„Pa u toliko bolje. Nek on trlja vama vrat a vi trljajte njemu džepove.“
„Pa tako će i biti!“
Od jutros sam već čuo da se gospođa Sofija pakuje.