Mnogi koji su me vidli u Svilajncu prilikom stogodišnje proslave Sinđelićeve, misle da sam ja na tu svečanost išao kao izaslanik. Međutim ja niti sam kakvo zvanično telo, niti sam pevačko društvo te nisam mogao ničiji izaslanik ni biti. A tek niko valjada nije mogao misliti da sam izaslanik Više Ženske Škole ili Beogradske Zadruge za međusobno pomaganje i štednju.
Bože sačuvaj ničiji izaslanik nisam bio. Šta više, ja sam u takvim prilikama najradije sam svoj izaslanik. Dozvolite da je to uvek lakše prestavljati samoga sebe nego, recimo, kakvo društvo.
Zamislite molim vas da prestavljam recimo pevačko društvo „Stanković“ pa kad na banketu dođe do mnogaja ljeta, a ono ceo banket upre oči u mene da prihvatim ono visoko ce; ili na primer da prestavljam Višu Žensku Školu pa na koncertu me nateraju da deklamujem: „Malena sam i tica je mala“ ili, što je najgore, da predstavljam Beogradsku Zadrugu i onda me zamoli ko god iz priređivačkog odbora da mu potpišem menicu.
Ne, ne, bolje je prestavljati samoga sebe. Na taj način ne mogu dovesti sebe ni u kakvu opasnost sem one sasvim nevine opasnosti da vam onaj, koji sedi do vas na banketu, ispriča celu svoju biografiju i izređa sve svoje zasluge na ovome ili ovome polju.
Meni je međutim bilo u toliko lakše neprestavljati tom prilikom kakvo društvo, što ja nisam ni išao u Svilajnac na stogodišnjicu Sinđelićevu već na jednu sa svim drugu svetkovinu o kojoj nije toliko mnogo pisano te je ostala gotovo nezapažena a proslavljena je vrlo skromno i tiho.
Na dan stogodišnjice Sinđelićeve, sem ostalih kulturnih ustanova, osnovana je u Svilajncu i nova resavska štedionica, sa devet odsto interesa. Eto na tu sam svečanost ja sebe izaslao.
Bila je vrlo lepa i dirljiva svečanost. Od priređivačkog odbora, koji je ujedno i upravni odbor štedionice, umoljen sam ja da napišem povelju koja bi se sazidala u temelju štedionice.
Je sam se rado primio te laskave dužnosti i napisao sam povelju koja je glasila na sto dinara i sa rokom od tri meseca.
Prisutni odbornici su bili toliko skromni da se nisu hteli ni potpisati na povelji, te je ostao samo moj potpis.
Kad smo svršili to onda se krenula litija iz sobe gde se vrši likvidacija u sobi gde je kasa. Napred je išao nadzorni odbor a za njim ja, za mnom blagajnik noseći ključeve a za njim ceo upravni odbor. Taj svečani momenat slikao je jedan fotograf.
Čim je slikanje svršeno, nastao je svečan tajac. Blagajnik je turio ključeve u kasu i izvadio otud sto dinara. Ovo dalje što sleduje, nemoguće je opisati, to je tako dirljivo da je svakome naišla suza na oči.
Nastalo je bilo praštanje upravnog i nadzornog odbora sa rečenom sumom. Najpre je onih deset banaka celivao predsednik nadzornog odbora i pošle su mu suze na oči, zatim ih je predao predsedniku upravnog odbora, te ih je i on celivao i pošle su mu suze na oči, najzad su ih redom celivali svi članovi upravnog i nadzornog odbora i svakome su pošle suze na oči. Najzad ih uze ponovo predsednik u ruke i predajući ih meni, reče svečanim ali i potresnim glasom:
„Samo, molim vas, budite tačni pri otplatama i nemojte prolongirati!“
Ja strpah novac u džep i ne pođoše mi suze na oči, ali osetih potrebu da na ovako dirljive reče ma šta odgovorim. I ja rekoh:
„U ostalom, vi bi mogli ovu sumu da bacite i na osnivačke troškove!“
Ovim je završena ta lepa svetkovina koja mi je ostavila tako dubok utisak u duši.
Ja mislim da sam sa svoje strane sve učinio da se novoj resavskoj štedionici položi čvrst i solidan temelj. Mogao sam do duše napisati povelju i na veću sumu ali — učiniću to, ako me još koji zavod pozove na svetkovinu svoga osnivanja.