Grdan se svet juče selio iz stana u stan. Gotovo da veruje čovek da se ceo Beograd selio izuzimajući one koji sede u svojoj sopstvenoj kući i onih koji su dužni kiriju.
I kakvih ti sve razloga nema za seobu. Jednima je tesna kuća, drugima je suviše prostrana kirija; trećima je dosadio komšiluk, četvrtima je dosadio kućni gazda koji prvog ujutru dođe na kafu pa sedi sve do podne. I tako svako redom ima svoju muku i seli se da bi toj svojoj muci olakšao.
I da znate samo kakvih tu još intimnih muka ima. Eto gospođa Persa Simićka, sa svojim kćerima gospođicom Zorom i Danom, seli se svakih šest meseca a mnogi možda i ne zna zašto. I lepo živi sa komšilukom i tačno plaća kiriju i vrlo joj je ugodan stan, pa ipak se seli svakih šest meseca.
„Nema valjda momaka samo u Dobračinoj ulici. Veliki je Beograd. Ako se niste udali u ovoj ulici udaćete se u Kralj Milutinovoj“, veli gospođa svojim kćerima, kad god otkazuje dosadanji stan.
„Ali mama“, veli starija gospođica Zora, „gledaj samo da kuća ima bar dva prozora s lica, jer ovo je najgore ovako, jedan prozor pa sednemo ja i Dana zajedno na prozor“.
„Pa jest što kažeš i mladić kad prođe ne zna koju će pre da pogleda“, veli srećna majka pa zadiže suknje i zapne na Vračar da traži stan sa dva prozora s lica.
Tako je gospođa Persa za ovo šest sedam godina presedela u četrnaest ulica a juče se odselila u petnaestu.
A ima i drugih razloga za seobu. Gospodin Jova sekretar samac je čovek pa mu je lako seliti se. I zna se tačno kad se on seli kao što se zna i gde se seli. Njemu je glavno da idući u kancelariju mora proći onim sokakom u kome stanuje njegov ministar, i to onom drugom stranom sokaka, kako bi ga ministar mogao svako jutro spaziti i diviti se njegovoj tačnosti.
„Izgleda sitnica ali, kad se čovek zrelo razmisli i nije sitnica“, razmišlja sam u sebi g. Jova, „spazi te ministar danas, spazi sutra, vidi te dvadeset dana uzastopce, najposle mora da zapita: „Ama ko je ovaj čovek?“ I kad jedanput sazna ko je, onda već počinje drugačim očima da me gleda i što je glavno, navikne se na moje lice!“
A tako i jeste. Vi i ne znate kako je to važna okolnost kad se ministar navikne na jedno lice. A g. Jova pravi vrlo tačan račun. Jedan ministar ministruje u Srbiji prosečno sedam meseca i toliko meseca g. Jova stanuje u dotičnom sokaku, što znači, da će prolazeći četiri puta dnevno za i iz kancelarije, g. Jova proći kraj ministrove kuće 840 puta. A njemu je dosta ako ga g. ministar samo polovinu puta vidi.
Gospođa Milka udovica takođe se seli svakih šest meseca ali iz sasvim drugih razloga. Ona se lepo useli u kvartir i počne da živi sasvim povučeno kao što i dolikuje jednoj udovici. Jest, ali svet kao svet, ne trpi da ko živi povučenim životom.
„Jest, povučen život, a nema ni deset dana kako se uselila pa već joj obijen ksims pod prozorima!“
I obično u svakom sokaku prvo se počne sa tim prokletim ksimsom, pa se onda ospe ogovaranje kome nema kraja. Ne prođe ni dva meseca sedenja a grešnoj udovici pohvataju sve krajeve. Saznadu joj, da prvo i prvo ona i nije udovica, da se nikad nije ni udavala.
„To joj je samo firma.“
„Ama kako firma, kad svake subote ide na groblje i nosi puket cveća?“
„Ide brate, ali čučne uz čiji bilo grob, koliko samo da izgleda kao udovica.“
I onda, šta ostaje grešnoj udovici, kad joj se već i to sazna, da njen pokojni muž nije nikad ni postojao? Kakvih šest meseca, ona bi čak volela kad bi Đurđev-dan i Mitrov-dan bili sasvim blizo, čak kad bi se mogao zavesti običaj, pa svaka tri meseca da se seli svet. To bi za nju bilo najbolje.
I nisu to svi razlozi sa kojih se svet seli. Ima još čudnijih i još originalnijih, samo gde bih ja stigao sve da ih zabeležim.