Sad je kao nastalo malo zatišje, te imamo kad da se osvrnemo i pogledamo šta smo sve radili i kakva smo čuda činili i počinili. Onako znate, kao kad pijan čovek razlupa stolove, stolice i ogledala, pa naiđe policija a on se istrezni, te kad ga povede žandarm u kvart, a on se trezan okrene da vidi šta je počinio.
A nije davno bilo te da se još svi dovoljno ne sećamo one lude terevenke, koju smo mi nazvali unutrašnjom politikom našom ili još bolje, partijskim životom.
Znalo se koja je liberalska bakalnica a koja je radikalska kasapnica, pa je bilo i naprednjačkih crkava, samostalskih pevačkih društava i najzad radikalskih ili liberalskih putujućih pozorišnih družina. A već o kafanama i da ne govorimo. Kafane, kao partijske, i danas još postoje kao ostatak onog velikoga doba i uzvišenih ideala srpske nacije. Počev od prestonice pa do najzabačenije selendre, imamo i danas još kafana: liberalnu, naprednjačku, radikalnu i samostalsku od kojih svaka, na račun svojih partijskih prijatelja, toči rđavo vino, ofarbano partijskom bojom.
Ali nad svim tim što sam naveo, a kao vrhunac svega, postojala je kod nas sve do jesenas još jedna vrlo lepa ustanova, kao obeležje toga doba. To je politička svadba.
Bar ste na jednoj od tih političkih svadbi bili svat, pa biće da ih znate. Pa ipak neće smetati da vam ih opišem, koliko da ih se setite i koliko da ih lakše opazite, ako bi ih u buduće bilo.
Dakle, mladoženja je nesumnjivo mlad činovnik koji se uverio da mu ništa ne vredi ni školska svedodžba ni valjana konduita. Mlada je ćerka, bilo trgovca, bilo državnog savetnika ili višeg činovnika, tek ona je ćerka liberala, naprednjaka, radikala ili samostalca, jer to je ono što je važno.
Kod ovih političkih svadbi drukče se razvija i zaljubljivanje. Pre, dok nije bilo tih političkih svadba, obično bi zet prvo majci izjavio ljubav, pa na osnovu toga zaprosio ćerkinu ruku. Ovde nije tako, ovde se najpre ocu izjavi ljubav.
„Nisam se još partijski opredelio“, počeo bi mladić da objašnjava ocu, „ali zbilja nalazim da je vaša stranka najispravnija i najsposobnija da u ovoj zemlji učini što god“.
Pa to tako danas, tako sutra, dok ne uspe da otac, onako uzgred, u kući za ručkom rekne:
„Baš mi se ovaj mladić dopada. Vrlo ozbiljan mlad čovek!“
To je već signal da je stvar sazrela i da sme devojku prositi.
E sad, jednom isprošena devojka već je dovoljna osnova da se može mladi čovek venčati ne samo njome već sa svima partijama u Srbiji.
Hvala Bogu te u nas nema više partija od četiri a to je taman toliko, koliko je potrebno da se organizuje jedna politička svadba. Tast, recimo, pripada jednoj partiji, i to je dovoljno za naslon na nju i sad valja napraviti raspored za ostale časnike.
To je vrlo prosta stvar. Uzme se prosto pisaljka u ruke i izračuna se. Ta i ta stranka ima u skupštini najveći broj poslanika, prema tome iz te partije treba uzeti kuma; prva partija za njom ima da dâ starog svata, a najmanja devera. Kad bi se u ovome momentu ko ženio i uzeo recimo kćerku kakvog liberalnog gazde, iz glavne čaršije, s obzirom na broj poslanika, imao bi mu biti kum stariji radikal, stari svat samostalac a ručni dever naprednjak.
I takvih ste vi svadba viđali vrlo često kad se u dugom nizu fijakera spuštaju niz Terazije. O, te političke svadbe toliko su odomaćene kod nas, da bi Skupština ili bar klubovi mogli komotno u početku sesije da izaberu iz svoje sredine stalne kumove, starosvate i devere, pa da to bude kao jedno naročito državno zvanje.
I tako se mladi čovek venča jednovremeno sa mladom, sigurnom klasom, i sa sve četiri zemaljske partije. Čak ako se dogura u tom braku do razvoda, mladi se čovek razdvaja samo sa ženom, ali ne i sa kumom, starim svatom i deverom, jer mu oni i dalje trebaju za karijeru.
Jel’te, da ovo sve nije nimalo smešno? Na protiv je vrlo je žalosno ali je tako i zato što je tako, valjalo je sve ovo i zabeležiti.