U beogradskoj se opštini već poodavna počeo da oseća mladoturski pokret. Kad god sam otišao tamo i ušao u sekretarsku sobu te zatekao sekretare na poslu, uvek im je jedan od njih ličio na Enver-beja a drugi na Nazija i primetio sam da to dvoje snuju neku zaveru.
U poslednje vreme zatekao sam ih češće puta da nešto šuruju sa Bata Tomom marvenjakom i odmah mi je palo na pamet da se to šurovanje ili tiče nečijeg života, ili će to biti plan da Palilulci u danom momentu krenu na Beograd i da padnu pod njegove zidine.
Primetio sam ja i po mnogim drugim znacima da mladoturske pokret hvata sve više korena u opštini jer, u poslednje vreme počela je opština svaki čas da zivka svoje dužnike i to sve pod izgovorom da plate kobajagi te za sterilizovanje mleka, te za dezinfekciju i sve tako neke izmišljene dugove. Veliku je užurbanost pokazala opština u poslednje vreme i u kopanju pograničnih ulica beogradskih, u kojima su pod firmom kanalizacije, dignute silne barikade.
Kao naročiti znak užurbanosti i priprema u opštini moglo se lepo primetiti i to da se izvršiteljsko odelenje gotovo sve stavilo u pokret. Izvršitelji su sišli u agitaciju u narod, zašli od kuće do kuće i propovedali nov red stvari.
Već svrgnuće staroturčina Mite Robespjera sa tako važnoga položaja, imao je biti prvi signal za mladotursku revoluciju, jer se primetilo da su u poslednje vreme „Opštinske Novine“ počele da donose mnoge zagonetne oglase za licitacije a kad su već donele i objavu pod kojom se naređuje da se deca pelcuju, onda je već svima bilo jasno da je to staroturski pokret i da mu valja što pre stati na put.
I tako se desilo ovo, što se moralo desiti i što su svi iskusni balkanski političari već predviđali da će se desiti.
Prekjuče je održana sednica opštinskog odbora, istina ne u San-Stefanu, ali je to bila toliko isto značajna sednica, jer je kao deseta tačka dnevnoga reda bila zbacivanje Osmana.
„Gospodo! Na dnevnom je redu Osman!“ izgovori potresnim glasom Ahmed Riza Vulović-efendija.
Niazi-begu Jamandiju naiđoše dve krupne suze na oči, svi ostali u sednici osetiše neku uzbuđenost koja im je kazivala da je nastao veliki i srećan trenutak.
Da bi međutim i čitaocima bio jasan ovaj trenutak, da bi i oni, čitajući ovaj izveštaj razumeli veličinu momenta koji su opštinski odbornici preživili u toj sednici, ja sam dužan odmah da objasnim ko je to Osman.
Ni malo nije neobična pojava, kad ima državnih Osmana da može biti i opštinskih Osmana. I naša beogradska opština imala je svoga Osmana, koji se već dvadeset i nekoliko godina preže u opštinske rude. On je nekada, dok je bio mlad, vozio samo predsednika Opštine, docnije, kad mu je već spala malo numera, vozio je Opštinske sekretare kad im je trebalo da se izluftiraju do Torlaka, zatim je pridodat vatrogasnoj komandi te je kao lud jurio noću gde god bi se odžak upalio pa, kad je oćoravio u jedno oko i odvukao opštinski špric na Dorćol a kuća gorela na Vračaru, onda je otkomandovan da vuče ona velika opštinska kola koja leti skupljaju blato a zimi sneg sa beogradskih ulica.
Sad je već Osman ostario i optužuju ga za mnoge zločine. Vele prvo da grize jasle, da pravo mnogo jede i ništa ne radi, da ima svoje ćudi koje ni u koliko ne odgovaraju službi u kojoj je i da uopšte postoji na štetu opštinskih interesa. S toga je dakle i podnet predlog da se Osman rashoduje.
Čim je Ahmet Riza digao ruku sa zvonceta a Niazi-beg obrisao suze, otpoče u opštinskom odboru silna debata.
Ali Feti-Cukić-hodža uze prvi reč:
„A je li Osmanu zagarantovan život, ako ga mi rashodujemo?“
„Niko ne traži njegov život“, viče Dragoljubčić-paša Tepentelija, „mi samo hoćemo da mu oduzmemo civilistu“.
„Kakva civilista? Ko to u opštini ima civilistu, hoću da mi se odmah objasni?“ odlučno traži Ali Kemal-Veličković-efendija.
„Ama nije to, nego hoćemo da ga skinemo sa opštinskog budžeta.“
„A tako!“ umiruje se Veličković.
„Molim, da odgovori na pitanje Feti efendijino, je li Osmanu zagarantovan život, ako ga mi rashodujemo“, nastavlja Mita Nikolić — Fuad beg.
„Niko me traži njegov život!“ viču iz publike Miloš komandir vatrogasaca i Bukovala šef vojnog odelenja opštinskog.
„Da, to se uvek tako kaže, a posle se izmeni!“ dodaje sa rezignacijom Mita Nikolić, pošto je dan pre pročitao u novinama da je te iste istorijske reči izgovorio i Abdul Hamid deputaciji koja je došla da mu saopšti da je rashodovan.
Najzad nastaje svečan trenutak. Sekreter [Sabaj…] efendija Atanasijević popeo se na jednu stolicu i potresenim, promuklim i iznurenim glasom, poče čitati fatvu, prekidajući je čestim štucanjem koje mu je odista od srca dolazilo.
Ahmet Riza još jednom spusti ruku na zvonce i zapita svečano:
„Osman je rashodovan?“
„Rashodovan!“ odgovoriše svi.
I Osmanova zvezda zađe. I dok se u opštinskom bife-u sabrao silan dim od cigareta, dotle se nebo — da se poslužim rečima petrogradskog dopisnika našeg Pres-biro-a — osuo zvezdama koje su bledo treperile.
„Bože šta li nas čeka?“ zapita usplahireno Jamandija-efendija a [Sabaj…] efendija odgovori takođe rečima petrogradskog dopisnika našeg Pres biro-a:
„Ja predosećam stranicu novu!“