Već tri dana lije kao iz kabla, ne može prosto iz kuće da se izađe. Eto, ja baš imam jedno plaćanje, ali ne mogu da izađem iz kuće.
A kažu da ovi kiša milijone vredi. Vrlo verovatno, samo ja nalazim da je zadocnila malo. Svi koji su trebali da pokisnu, pokisli su već odavno i sad samo suše turove.
Srbija je pokisla još od poslednje svoje note i pokisla do kostiju.
Sultan Abdul Hamid pokisao je dibidus. I to pre no što su ga i polili hladnom vodom, on je već bio mokar.
Rauh-Akurti pokisli su već do gole duše. Nameštali udešavali, spremili kad na kraju krajeva a oni pokisli.
Gospodin Izvoljski toliko je pokisao, da će mu trebati godinama da se suši, pa ni tada neće moći da mu se priđe od smrada.
Naši Beograđani pokisli su što im seljaci izvukoše asuru, izglasav zakon kojim je Beograd bačen za pedeset godina u natrag.
Narodni poslanici opet, otišli su pokisli kućama što im ove godine nije palo više nego tri hiljade i nekoliko stotina dinara dijurne.
I ko bi još izređao koliki ih je broj onih što su pokisli.
Eto, s toga ja mislim da je ova kiša malo zadocnila. Međutim stručni ljudi tvrde da je ova kiša vrlo dobro došla zbog naših opštinskih prilika. Upravo misli se čak, da je ova kiša izazvala pojedinim novinarskim napadima na našu opštinu, zbog silne prašine koja se poslednjih dana zavitlala beogradskim ulicama.
Ima ih koji čak tvrde, da je ova kiša došla kao naručena radi probe do sada svršene kanalizacije. Do sada uvek kada su u Beogradu podale velike, znalo je kako je bilo. Sruče se potoci i reke kroz varoš, pa milina gledati kako prestonički građani zadižu pantalone a građanke dižu suknje do kolena.
Sad to neće biti. Sad će sve ovo u kanale, pa kroz sporedne kanale u kuće. Napuniće podrume i suterene, pa kad sine proleće a ono vidiš ponikla trava i razno drugo povrće, i sve se kirajdžije odadu na zemljodelstvo.
Vidiš tek jedan u svome suterenu i podrumu neguje krompire, drugi praziluk, treći pšenicu, četvrti ovas i svakog dana puna puncita pijaca „domaćih proizvoda.“
Ako ove kiše samo potraju malo, toliko će navodniti temelje beogradskih kuća, da ćemo mi Beograđani, moći po svojoj prilici pomišljati i na izvoz zemljoradničkih proizvoda.
Ta međutim okolnost, što će ova kiša uputiti nas Beograđane da se odamo na zemljoradnju, doneće još jednu korist. Seljački će poslanici morati tada priznati da smo i mi Beograđani „narod“ i prestaće nas tada goniti nedotupavnim zakonima.
Nego, još nešto mi pade na pamet. Zamislite vi kakav bi to maler bio, da je nešto ova silna kiša pala za vreme našega sukoba sa Austrijom, kada nam je svaki čas prećeno da će Austrija iznenadno upasti u Beograd.
I zamislite samo jednoga dana — razume se kad bi bila ovakva kiša — krenu monitori iz Zemuna, spuste kraj grada, prođu kraj Jalije, pa uplove rekom Skadarlijom u Beograd. Badava bi bio sav otpor glumaca dobrovoljaca, koji bi se recimo barikadirali kod „Tri šešira“, monitori bi prodrli i Skadarlijom bi uplovili u plovnu reku koja teče Maćedonskom ulicom, te bi bacili kotve pod „Zemaljskom Bankom.“
Zamislite samo kakva bi to opasnost bila. A nemojte da mislite da bi to bilo nemoguće, jer austrijski su monitori sa svim navikli da plove kroz blata i ritove.
Dobro, te nas mimoiđe ta nesreća.