Prošla je nedelja puna nekih praznih događaja. Ne mislim ja tu samo na rad naše Narodne Skupštine, već i na sve ostale događaje.
Jedan jedini važniji događaj bio bi kao maturantski koncerat a važan u toliko što su današnji maturanti sasvim izmenili red stvari. Mi smo nekada najpre polagali ispit zrelosti, pa smo onda koncerirali a ovi današnji nalaze da je mnogo bolje prvo da pevaju pa posle o maturi da kukaju.
Šta mu znam najzad, možda je tako odista bolje.
⁂
Sad se već ozbiljno zucka o premeštaju prestonice iz Beograda. I Bog i duša, to nas neće mimoići. Tek jednog dana probude se Beogradu i iznenade se kad spaze da prestonica nije više u Beogradu.
„Ama, jesi li ti primetno kad je otišla prestonica?“
„Nisam, al kažu sinoćnim brzim vozom.“
„O maj, bar da smo je ispratili. A zna li se bar gde?“
„Ništa se ne zna.“
„Gle, molim te!“
I tek oko deset sati na podne, a ono svima jasno. Izašle „Srpske Novine“ i u njima ukaz:
„Da se varoš Niš, dosadašnja prestonica druge klase, proizvede za prestonicu prve klase; a Beograd, dosadanja prestonica prve klase, da se razreši od te dužnosti i stavi na raspoloženje Ministra Policije.“
Boga mi, tako će se to desiti.
⁂
Iz Carigrada stižu sve krvavije vesti. Izgleda da će ceh da plate turski sveštenici. Mladoturci kolju hodže prosto na buljuke.
Ja ne znam od kud im ta pasija da seku svoje popove. Čim sam čuo za tu pojavu, uputio sam Enver-beju telegram ovakve sadržine: „Molim vas izvestite me da li se slučajno ne nalazi u vašoj sredini naš poslanik Mihajlo Ranković. Odgovor plaćen.“ Sinoć sam međutim dobio odgovor da se Ranković ne nalazi tamo i sad još manje razumem situaciju.
Jutros sam se poznao sa jednim mladoturčinom koji je proputovao za Beč, i odmah sam mu uputio pitanje:
„Ama, bogavam, možete li mi objasniti šta je to kod vas, te tako na kvantum koljete popove?“
„Pa evo u čemu je stvar. Mladoturci su u svoj politički program uneli i pitanje o uređenju svešteničkog stanja.“
„A, tako! Sad razumem!“
⁂
Sutra Narodna Skupština završava svoj rad i poslanici polaze kućama na odmor. A odista i jeste pravo da im se dadu ferije. Po čemu da ferije imaju i đaci i glumci i profesori i sudije a da ih nemaju narodni poslanici. I njima je potrebno da se preko godine mesec dva odmore, pa sa početkom školske godine da dođu opet na rad.
Pa neka im je srećan put i do viđenja.