Sultan Abdul Hamid sproveden je u Solun i tom se prilikom on prvi put u životu vozio železnicom, nikad do tad. Izgleda da su Mladoturci rešeni da mu u ovim teškim časovima učine sva zadovoljstva koja mu je raniji položaj sprečavao da uživa.
„Jeste li se koji put vozali železnicom?“ pitao ga je Šefket-paša u Carigradu.
„Nisam!“
„Vrlo dobro. Onda ćemo vas provozati malo do Soluna.“
Mladoturci su čak rešeni tako daleko da teraju u pažnji prema svome bivšem sultanu, da mene neće iznenaditi ako ga jednog dana Enver-bej zapita:
„Jeste li se, Veličanstvo, koji put vozili na mrtvačkim kolima?“
I kad onaj odgovori da nije ali da on uopšte i ne mari za ta moderna saobraćajna srestva, onda će dabome, Enver-bej protrljati ruke i reći:
„Zašto ne, molim. Zašto bi vi sebi uskratili jedno zadovoljstvo koje vam je dosadanji teški položaj sprečavao da okusite?“
„Ama ostavite vi mene. Okusio sam ja što je trebalo okusiti. Ne želim ništa više da okusim!“ odgovorio bi recimo sultan.
Sad da li je baš takav govor vođen i da li će ovih dana takav govor biti vođen, ja mislim da nije toliko interesantno. Mnogo je interesantnije saznati štogod o životu novoga solunskoga sultana.
Ja sam se naročito o tome raspitivao i saznao sam sve detalje.
Sultan se svakoga jutra budi vrlo rano i odmah zvoni. Čim mu uđe hanuma, prvo je pitanje koje joj upravi:
„Je li na meni glava?
„Jeste!“ odgovara hanuma.
„Ama nemoj tako olako da govoriš, zagledaj sa svih strana.“
Hanuma zagleda sa svih strana pa mu opet potvrdi da je na njemu glava.
„Ne verujem, ne verujem nikome, daj mi ovamo ogledalo.“
Pošto mu dodadu ogledalo, te se i sam uveri da je glava na njemu, on se malo umiri, i tad počne pričati šta je sanjao. Vele da su mu vrlo interesantni snovi. Sanja kao raskošni carski presto, pa kao on sedi na njemu i drži državne dizgine u rukama. Ali kao ti dizgini su od gajtana a ne od kože i on se kao zgadi pa odmah ispusti dizgine.
„Šta ispuštate, Veličanstvo, držite dizgine.“
„Gadi mi se kad vidim gajtan“, veli on, „ne volem da ga uzmem u ruke“.
Drugi put opet sanja, kao uzeo lokuma i pojeo, kad ono, to nije parče lokuma, nego pilula na čišćenje. I sve takve neke snove.
Zatim šeta po bašti, a oko podne prima svog ličnog lekara.
„Kako se osećate, Veličanstvo?“
„Osećam užasnu nesvesticu.“
„To je simptom nove bolesti kočenja vrata.“
„Idite vi, ećime, do đavola! Šta mi pominjete vrat. Kakav je to red govoriti o mome vratu, kad znate da sam tu tugaljiv.“
Posle podne prima ađutanta koji mu referiše o situaciji. Čim ga ađutant malo duže zagleda, a on skače:
„Ama šta ste se zagledali u moj vrat?“
„Nisam, Vaše Veličanstvo.“
„Šta niste, primetio sam ja, fiksirali ste mi vrat. Gledajte u tavan kad govorite samnom.“
Ađutant digne glavu i pogleda u tavan.
„Govorite, šta ste čuli o meni: dokle ću biti ovde u Solunu?“
„Privremeno, Vaše Veličanstvo.“
„A, privremeno. Mislite ja ne znam šta hoćete da kažete s tim privremeno. Hoćete da kažete da sam ja u opšte privremeno ovde na zemlji.“
„Pa tako je i po koranu.“
„Ne pominjite mi više koran. Ustav, hoću samo o ustavu da se govori. Ne znate kako sam zavoleo ustav, ako je istina da se po ustavu ne može ubiti čovek.“
Eto tako od prilike provodi dane solunski sultan kojega su poslali u solunsku banju da provede leto. Ja mislim da ću vas moći skoro izvestiti da mu je banja potpuno pomogla.