Oho, pa ovo mu na ozbiljno izađe! Nismo se nadali ni ja ni Sultan Abdul Hamid da će se ovako svršiti. Do juče prekjuče još telegrami su glasili i ovako i onako: te Sultan dole, te Sultan gore — pa na jedan put strmeknu s prestola glavom na niže kao plivač kad skače s tranbuline.
I razume se, čim je Abdul skočio strmoglavce s tranbuline, pojavio se na njoj Rešad. I ja čisto zamišljam njihov razgovor. Abdul pliva dupke u vodi, voda mu svaki čas puni usta i jedva stigne da progovori reč, a Rešad stoji na dasci i razgovaraju od prilike ovako:
Rešad: More, pa ova se tranbulina ljulja?
Abdul: Dabome da se ljulja.
Rešad: I može čoveka vrlo daleko da odbaci?
Abdul: Može, može grdno daleko. A ako se još zamaješ, može da ti odleti baška glava a baška noge.
Rešad: Hm! hm!
Abdul: Ajde, što ne skačeš?
Rešad: Neka, oznojio sam se dok sam se popeo na tranbulinu, pa da se malo prosušim.
Abdul: Pa jest!
Rešad: A misliš li daleko da plivaš?
Abdul: Pa tako do Soluna.
Rešad: Pa jest, kažu tamo je lepo preko leta.
Abdul: Rešade!
Rešad: Oj?
Abdul: Vidi li mi se glava?
Rešad: Vidi se.
Abdul: Molim te, to mi je vrlo važno da mi se vidi glava. Ne volem nikako da potonem.
Rešad: Pa što, bar ti si dobar gnjurac?
Abdul: More, ostavi se ćorava posla. Kad ti kažem, volem da mi se vidi glava.
Tako od prilike ja zamišljam da bi oni mogli razgovarati. Međutim to nije u stvari tako bilo. Abdul i Rešad sasvim su ličili na dve kirajdžije, od kojih se jedan iseljavao iz kvartira a drugi useljavao.
„Ajde, ajde, kupi prnje!“ veli kao novi kirajdžija.
„De, šta si zapeo, javaš!“ buni se kao stari kirajdžija.
„Ama kako javaš. Seli se brate. Otkazan ti je kvartir pa se seli.“
I tako se Abdul Hamid iselio, eno ga u Solunu odakle je razaslao ovakav glas stranim listovima:
„Jedna carska glava rado bi se osigurala. Pozivaju se sva osiguravajuća društva da se jave majoru Enver-beju, koji će im o toj glavi dati bliža obaveštenja“.
Kažu da su mnoga društva poslala već svoje agente u Solun. Od naših otputovali su g. g. Blagoje Nedić i Dimitrije C. Đorđević.