Ovo je zbilja neka sa svim turska situacija, ni napred ni natrag.
Mladoturci opkolili Carigrad al nikako da uđu unutra; staroturci zaseli u Carigradu pa nikako da izađu.
Mladoturci klikću pobedonosno: „Situacija je u našim rukama!“
„Pa držte je!“ odgovara im Sultan.
„Pa mi je i držimo!“ odgovaraju Mladoturci ponosito.
„Vrlo dobro!“ odgovara Sultan spokojno i raspaljuje nargilu.
I tako, u ovome momentu, situacija izgleda od prilike ovako: Mladoturci stoje pred carigradskim zidovima i drže situaciju u rukama, Sultan sedi u Carigradu i pošto ne drži situaciju, uzeo je nargile tek koliko da i on ima nešto u rukama, i spokojno puši.
S vremena na vreme progovore tako međ sobom:
„Kako, kako, jeste li se umorili držeći situaciju?“ zapita ih tek Sultan kroz prozor.
„Pa da vidiš, dosta teška stvar!“ odgovaraju Mladoturci.
„Poslaću vam jedan voz hrane da se pokrepite.“
„Baš vam hvala!“
I tako, on im pošlje hranu, oni se potkrepe ni nastave strpeljivo držati situaciju.
Kad im se zamore ruke, a oni tek kucnu na prozor Sultanu.
„Šta je?“ pita ih on.
„Pa ovo bi trebalo na nekakav način rešiti.“
„Sa svim, trebalo bi. Šta mislite, kako bi se moglo rešiti?“ pita radoznalo Sultan.
„Pa kad bi, Vaše Veličanstvo, htelo da nam učini jednu ljubav.“
„Molim, samo kažite. Pa ja sam se zakleo na Ustav i meni je želja moga naroda preča od svega.“
„Situacija bi bila odmah rešena, kad bi Vaše Veličanstvo bilo tako ljubazno pa da se obesi na prozor.“
„Drage volje!“ odgovara Sultan ljubazno, „samo ako to može da bude po Šerijatu. Konsultiraću Šeik-ul Islama i hodže“.
„Izvolte molim vas!“
I onda Sultan prizove k sebi Šeik-ul-Islama i hodže i saopšti im zahtev Mladoturaka:
„Gospodo pravoverni. Mladoturci koji su opkolili Carigrad, zahtevaju da sa svi obesite i onda će mirno ući u Carigrad.“
„A može li to po Ustavu da bude?“ pitaju hodže.
„Pa… kako da vam kažem… Koliko sam ja proučio Ustav, po njemu se može obesiti ko god želi.“
„Čudan neki zakon!“ vrte hodže glavom.
„Izvolte se, gospodo hodže, opredeliti, ja neću da utičem na vas. To mi već i sam Ustav uskraćuje, da utičem na državne poslove. Rešite se, ako želite da se obesite da mogu ljudima da odgovorim.“
Tada ustaje Šenk-ul-Islam i u ime sviju odgovara:
„Više Veličanstvo, Mi svi do jednoga poštujemo Ustav, i ako je do toga, mi bi se rado za ljubav Ustava obesili, ali to ne dozvoljava Šerijat.“
I sutra dan Mladoturci ponova kucaju na prozor Sultanov:
„E, dakle, je li se rešilo Vaše Veličanstvo?“
„O, majku mu, ala ste nestrpljivi!“ veli im Sultan. „Evo kako stoji stvar: Ja sam sa svoje strane potpuno voljan da se obesim. Toliko je mnome ovladalo ustavno čustvo, da bi to smatrao za pravo zadovoljstvo da sam sebi nataknem zamku na vrat.“
„Pa ajde, bolan, učinite nam to!“ mole ga sinovljim glasom Mladoturci.
„Ali postoji jedna jedina smetnja. Tome se protivi Šerijat.“
„To nije moguće?“
„Jeste?“
„O, brate, pa kako da rešimo ovu situaciju?“ pitaju zabrinuto Mladoturci.
I ja sam o tome ozbiljno razmišljao i našao sam izlaz.
„E boga vam? Kažite nam bolan?“
„Dakle, stvar bi se mogla ovako rešiti: da ja ostanem gde sam, da vi meni date da skinem glave Šefket-paši, Enver-begu i Niazi-begu i vi da se vratite u Solun. Raspitivao sam Hodže i oni kažu da se tome ni malo ne protivi Šerijat.“
„Mi poštujemo Šerijat, i kao Muslimani odani smo mu do dna duše“, odgovaraju Mladoturci, „ali se tome protivi Ustav“.
„Ta nije moguće?“ pita zučuđeno Sultan.
„Jes, boga mi!“ odgovaraju Mladoturci.
I eto, tako sad stoji situacija. Mladoturci opkolili Carigrad al’ nikako da uđu unutra a staroturci zaseli u Carigradu pa nikako da izađu.
Sa svim neka turska situacija.