Dakle velike su sile učinile juče korak. To već svi znate iz novina. Ali, nemojte misliti da je to bio baš lak posao. O ne, već na protiv. Poslanici velikih sila već nekoliko dana su izlazili u polje vežbali se da prave korake, kako bi im ovaj zajednički korak što bolje ispao za rukom.
Baš prekjuče sam ih gledao u Topčideru. Izašli tako u dva sata po podne dobrovoljci na vežbu a oko tri i po ovdašnja diplomacija. Prvo g. Sergijev, na kome se jasno primećuje da mu je od dugog vežbanja već spao trbuh. Pa onda g. Baroli, Deko, Ratibor, Uajthed i na posletku Azarijan-efendija. G. Forgač, razume se, izašao je još odmah posle ručka, prvo zato da može posmatrati dobrovoljačko vežbanje a drugo da u opšte bude prvi na licu mesta.
E to ste trebali de vidite kako se vežbaju, Knez Ratibor, kao najbolje vojnički vaspitan, primio je na sebe da ih izuči da prave korake. Vele da ga je u ime sviju ostalih zamolio g. Sergijev.
„Ratibor Ratiborovič“, rekao mu je tom prilikom g. Sergijev, „Mi, znajete, treba da učinimo jedan zajednički korak. Toj nevozmožno bez naše komande. Poželajte, Ratibor Ratiborovič;“
I knez Ratibor, šta će, ne može tek ruskom predstavniku otkazati; primi se da ih izuči.
„Velike sile forverc!“ komanduje Knez Ratibor a svi stali u front i trepću kao tetrebi.
Jedino Azarijan-efendija pobegao sa vežbanja pa se zavukao u kafanu, pripalio lulu i jede jedan mađarski gulaš, uveravajući cal-kelpera da će taj gulaš g. Forgač da plati.
Ali nije da kažete de je Azarijan efendija onako prosto, dezerterski pobegao. To ne bi on učinio već i za ljubav ugleda svoje otadžbine, jer ako iko, a ono baš sad se pokazalo da je mladoturcima neobično mnogo stalo do ugleda njihove otadžbine. Dakle nije pobegao već je došao Knezu Ratiboru i lepo se izvinio.
„Paša-sfendi, ridžasder’m. Ja da se ne vežbam. Ne mogu znate dustabanlija sam a posle, i šteta je da ne profitiram, kad je mađarski gulaš tako dobar a g. Forgač je pristao da plati ceh.“
„Molim, molim, izvolte vi samo, služite se“, odgovara mu Knez Ratibor, pa se okreće ovim grešnicima što su stali u front i počinje komandu:
„Habtaht!“
I onda počinje da im objašnjava najpre teorijski, da je prajski vojnički korak najbolji i da ih tom koraku ima da izuči. Pozivajući da budu pažljivi, on im ujedno veli, da se neće ženirati i da izvuče uši onome ko ne pazi.
Pošto g. Sergijev, na ovaj govor, uzviknu poznato rusko „Ura!“ otpoče vežba.
„Ajnc!“
„Cvaj!“
„Ajic!“
„Cvaj!“ uzvikuje g. Ratibor a oni grešnici marširaju, a Azarijan efendija se zavukao u ladovinu pa maže tanjir od gulaša a ja se zavukao u šumicu pa posmatram vežbanje naših diplomata.
I dok Ratibor onako kaplarski digao glavu u vis pa samo komanduje i zvecka mamuzama dotle ovi grešnici otišli ko u klin ko u ploču. Jedan odmarširao poludesno, drugi polulevo, jedan otišao niz drum, drugi u trnjak i da Bog sačuva.
„Godem!“ naljuti se Uajthel. „Vi mislite da se svo vežbanje sastoji samo u vici: ‘Ajnc, cvaj!’ Dozvolite vi, kolega, meni malo komandu, da vidite samo kako ću ih ja časkom doterati.“
„Molim!“ salutira Knez Ratibor, „nemam ništa protiv, samo bi primetio da vi g. Uajthed pravite vrlo velike korake. Ako bi mogli malo da usitnite“.
„Jest!“ veli g. Uathed, „udesiću ja ni sitan ni krupan korak. Onako srednji“.
G. Sergijenj uzviknu opet obligatno rusko: „Ura!“
„Dakle“, uze g. Uajthed komandu, „Prvo i prvo, vi g, Forač grdno istrčavate pred front, kao ždrebe pred rudu. U red dakle. Pa onda vi vi g. Baroli, vi idete užasno u raskorak i kad vam se komanduje „levo!“ a vi pružate desnu nogu i obratno. Pazite zaboga. Pa onda vi g. Deko, vi tako nevojnički stupate, kao da se bojite da vam se ne pocepaju pendžeta. Molim vas odviknite se te ideje da gazite kao po parketu. A vi g. Sergijev. Ah, baćuška, šta vama da kažem. Vi ste užasno rasejani i zaostajete, zaostajete iza fronta. Zar vi zaboga, kolega, ne možete malo da pružite korak. Da nemate, može biti, kakav prirodni nedostatak. Recite. Ajde, ajde i vi pružite nogu. Pazite svi sad, je se ne šalim kad komandujem“.
„Jedan!“
„Dva!“
„Leva!“
„Des’!“
I tako marširajući pod engleskom komandom umarširaše g. g. diplomate juče u Ministarstvo Spoljnih Poslova, i umarširaše u g. Milovanovu kancelariju.
„Došli smo da učinimo korak!“ veli g. Uajthed.
„Molim, izvolte!“ veli g. Milovan.
„Mirno!“ komanduje g. Uajthed, „korak napred!“
„Tres!“ učiniše svi i ispružiše nogu.
I eto, to je taj korak što su ga juče učinile velike sile.