Ama još od samoga početka ovoga našega sukoba sa Austrijom video sam ja da se tu umešao nečiji prst koji će nam sve pokvariti. I jednako sam se mučno da saznam čiji je to prst.
Pa tek sad, kada se situacija mapo razbistrila, pomako se i taj prst. A znate li čiji je to prst koji nam je grdno smetao? Da ne mislite Nemačke? Bože sačuvaj, Nemačka nam je u neku ruku više smetala pesnicom nego prstom. Ili da ne mislite od nekud, da je to ruski prst? Nije, brate, jer Rusi su nam više smetali svojom glavom no svojim prstom. Ali, ako hoćete da znate čiji je to prst, a vi pođite kraj Narodnoga Pozorišta pa pogledajte u spomenik knjaza Mihajla i vidićete da on grešnik i sad još pruža svoj prst na Bosnu.
E vidite, jedan od prvih zahteva austrijskih bio je taj, da knez Mihajlo ne pokazuje više prstom na Bosnu.
„Neka blaženopočivši pokazuje ubuduće na koju drugu stranu, ali nikako na Bosnu. Ne dozvoljavamo uopšte da se na tu zemlju prstom ukazuje i najmanje još da to bude srpski prst“, uzviknuo je pre tri nedelje grof Forgač u našem ministarstvu inostranih dela.
I zamislite samo, kakve su sve brige morale spopasti našu vladu. Ajd sve drugo što zahteva Rusija i ide nekako. Potpišeš ukaz i rezerva se raspusti. Potpišeš drugi ukaz i smeniš đenerala Živkovića, ali kako ćeš na primer da potpišeš ukaz kojim se naređuje pokojnom knezu Mihailu da strpa onu ruku u džep. Jel’ te da to ne ide?
Prema tome, možete i sami misliti, u kakvu je nepriliku došla naša vlada.
„Da okrenemo spomenik, pa nek pokazuje prstom u Upravu Fondova!“ predlaže jedan ministar.
„Taman!“ veli Forgač, „pa to znači da pokazuje prstom na Srem, a to ne možemo nikako dozvoliti“.
„Pa onda, da ga okrenemo neka pokazuje na Narodno Pozorište“, reći će drugi ministar.
„Ne nikako, nikako“, zavrišti Forgač, „to znači da pokazuje pravo na Banat!“
O maj šta će da se radi. Zabrinuše se ministri, počeše jedan drugog iza uveta i nikako da se sete na koju stranu da okrenu spomenik.
„Pa dobro, da ga okrenemo pa jug!“ dobaciće jedan.
„Ama, kakav jug. Valjda niste radi da pokazuje na Sandžak. Tu smo naročito osetljivi, to nikako.“
„Pa dobro na Istok?“
„To ne dozvoljavaju naši saveznički odnosi. Tamo je Bugarska.“
„E pa na koju ćemo ga stranu, prag mu babin!“ uzviknuće jedan od najprgavijih ministara.
„Izmislite kako znate, samo neka ne pruži prst tamo gde su naši interesi!“ reče ljutito Forgač i napusti ministarstvo.
Ministri ostali zabrinuti pa hukću. Metli jedan drugom prst na čelo pa se zamislili, neće li im što pametno pasti na pomet.
„Znate li šta?“ uzviknuće tek jedan. „Kako bi bilo da mu prosto odsečemo ruku?“
„Nemojte, bre brate“, reći će jedan duševan ministar. „Pa knez Mihajlo je već jednom poginuo, nije pravo da ga ponova mrcvarimo.“
„Ono, tako je!“ reći će ostali, „ali šta da radimo?“
„Ha, sad sam se setio!“ uzviknu jedan i pljesnu šakom po čelu da se prosto po celom ministarstvu zahori pljesak.
„Šta? Govori?“ skočiše ostali.
„Da mu dignemo ruku pa neka pokazuje u nebo.“
„Sa svim, sa svim. I onako je nebo još jedino odakle mi Srbi možemo očekivati kakve pomoći.“
I tako se završiše pregovori, premda, po mome saznanju Forgač nije ni tim rešenjem potpuno zadovoljan. On bi voleo ako bi mogao i na nebu da nam napravi kakvu intrigu, te da nam i ono odreče zaštitu.
I da nije tako visoko, verujte, on bi pokušao.