„Bela vrana, bela vrana!“ graknuće sve vrane kada se među njima pojavi bela. Navikle su na svoje crnilo i na crnilo svoje duše pa neće u društvo onoga ko im ravan nije.
„Belo Orao! Beli Orao!“ graknuće crne orlušine kada se među njima pojavi beli. Navikli su na svoje crnilo i na crnilo svoje duše, pa neće u društvo onoga ko im ravan nije.
Kud si potegao, moj Orle beli; našto si razmahnuo krilima?
Zar ne vidiš da su se na onoj visokoj steni, koju stenom pravde zovu, iskupile crne orlušine, pa okrvavili stenu plenom koji su kandžama uzneli iz doline i sad ga čupaju oštrim kljunovima.
Što ćeš ti tamo, beli Orle moj? Zar ne vidiš kako te zlo pogledaju samo što si opružio krila; zar ne čuješ kako reže kao sebični pas, kad lomi kost koju je ukrao sa kasapskog panja?
Ti mašeš krilima,a oni ti vele:
„Skupi krila. Nećemo da izgledaš kao da si svakog trenutka gotov da uzletiš. Hoćemo na tenane da čupamo utrobu našem pljenu, i nećemo niko za to vreme da nas uznemirava!“
Ti klikćeš, Orle beli, a one ti orlušine sa stene vele:
„Ne klikći, taj me glas uznemirava. Izgleda nam kao glas savesti. A mi hoćemo bez savesti da požderemo ovaj plen.“
Ti veliš: Pustite me u zrak. Ja vam ne tražim plen, ja ću samo vazduh, svetao, topao zrak.
„Ne, ne!“ vele ti oni, „ostani gde si. Što će tebi sunčani zraci kad ih je Bog nas radi samo dao; što će ti vazduh, kad ga mi dišemo. Što će ti da ti dišeš, kad eto mi za tebe dišemo!“
I šta ćeš sad, beli Orle? Neće te, tako bela, nikad primiti u svoje društvo, nikad ti neće dati vazduha i sunčana zraka.
Valja ti promeniti boju. Oni u svoje društvo primaju samo crne, ti ne smeš ostati beli orao. Pa kad već ne možeš ostati beo, ajde, okupaj se u krvi, okupaj se pa uzleti crven u zračne visine, kad te bele neće da prime!
Ajde, okupaj se u krvi, beli Orle moj!