Da vam ispričam jednu narodnu priču.
Preudala se neka udovica pa zatekla u kući dete i dovela i svoje. Majka jednom a maćeha drugom, ne može ih oba podjednako voleti, a htela bi pred svetom da joj se ne prebaci.
Šta će i kako će. Ne može joj se od sveta da bude zla a ne može joj se od srca da bude dobra.
I onda ona pomisli ovako: „Onome pastorku i kad ne dam ništa, a ja ću to lepim rečima, a ovome mome i kad dam, ja ću da ga izgrdim.“
Pa tako i udesi. Uzme na primer hleb da im da za užinu, pa odseče malu malecnu krišku, tanku kao hartiju, pa je pruža pastorku:
„Milutine, sine. Uzmi dušice ovo parčence, pa ga slatko pojedi, i neka ti Bog da zdravlja da poživiš svojoj majci na ponos i diku!“
A svome sinu Radovanu odseče pola hleba, pa mu čisto furi:
„A ti, nesrećniče, evo ti ova komadeška, alo nenasita!“
I na taj način onaj pastorak „ponos i dika“ majkina uz lepe reči uvek ostaje gladan a maćehin sin „nesrećnik i ala“ zagrabi komadešku pa razvali vilice a nadme mu se trbuh od jela.
Kažite mi, Boga vam, zar vam od nekuda ne liči Srbija i Bugarske na ovoga Milutina i Radovana a Evropa na ovu maćehu.
Zar ne vidite lepo to isto. Uzela Evropa čitavu Rumeliju, i uz to nezavisnost i uz to kraljevstvo, pa nabusito ih daje Bugarima.
„Ti, nevaljalče, koji na svoju ruku rušiš međunarodne ugovore, ajd, na ti ovo alo nenasita!“
A nama isekla malu malecnu krišku nekakvih ekonomskih koristi pa nam umiljato tepa:
„Sine slatki. Ti sin majkino poslušno dete. Ti uživaš simpatije cele Evrope, uzmi ovo pa neka ti Bog da zdravlje i da poživiš tvojoj majci na ponos i diku!“
I sad, malo, što ćemo ostati gladni, nego se još, skačući radosno s noge na nogu, hvalimo kao svako derište.
„Jest, al mi uživamo simpatije Evrope!“
„A ja, ovaj“, veli nam onaj Radovan, „uze što uze, i još ću ako Bog da!“
„Možeš ti ščepati i Makedoniju, al šta ti to vredi, kad ne uživaš simpatije Evrope!“ kao hvalimo se mi.
A to i nije baš tako mali kapital imati simpatije Evrope. To vam više vredi nego na primer uverenje Beogradske opštine o dobrom vladanju.
Čekajte samo, prilikom prve cenzure Evropske, kad budu svi ostali podneli menice na isplatu. Ja sam siguran da će i onaj ludi Radovan podneti opet novu, kao što sam siguran da će ga opet izgrditi. Reći će mu:
„Ajd na blagajnu, pa neka ti se isplati, ali di te moje oči nisu više videle!“
Tako je Evropa gruba prema njemu. A mi?
Mi ćemo mesto menice podneti „simpatije evropske“ na isplatu i nami će se tada reći:
„Simpatije same po sebi ništa ne vrede; dva potpisnika, Francuska i Rusija, odrekli su nam potpise. Ne može vam se ništa isplatiti u gotovom, ali — pošto vam je rok ‘evropskim simpatijama’ istekao, može vam se zameniti novim simpatijama!“
Tako će i biti!