Sad su na dnevnom redu note.
I jeste li primetili kako to ide nekim naročitim redom. Prvo smo pevali bez nota i grozno smo se drali, te je sva Evropa morala da zapuši uši. I onda, šta će, nego ajd kod starog majstora Čiča Rusa.
„Slušaj, Čiča Rus, ovaj tvoj instrumenat grozno debelo svira. Možeš li ti to malo da zavrneš.“
A Čiča Rus, opravljao je tolike polupane instrumente u Beču, te zar sad ne ume da navije i štimuje jedan ovakav mali ištrumenat, kakav smo mi.
Uzme on lepo nas u ruke pa pogleda, vidi četiri žice. Zategne sve četiri žice pa koja deblja a koja tanje svira.
Pipne prstima svaku za se, i vide da se te žice ne zovu: e, a, de, ge, nego: Stojan Novaković, Nikola Pašić, Ljuba Stojanović i Stojan Ribarac.
„Ne mogu da mu uhvatim, koja od njih svira dobro a moja rđavo, a vidim međutim da grozno dreče. Sve jedno, naviću ih sve, jer tek ne može ovako neštimovan inštrumenat svirati na evropskom koncertu.“
„Jes, čika Rus, navijti ih Bog vam, jer mi mislimo da priredimo jedan evropski koncerat“, moljaka ga frajla Francuska.
„A ko će sve biti na tome koncertu?“ pita čika Rus, uzimajući instrumenat u ruke i razgledajući ga sa svake strane.
„Pa manje više svi. Austrija samo, veli, ima kijavicu, pa ako je dotle prođe, doći će i ona na koncerat.“
„Vrlo dobro, vrlo dobro. Ne brinite dakle, štimovaću ja ovo pa će svirati kako se niste nadali.“
I čiča otpoče posao. Navi prvo jedan ključ, pa drugi, pa treći, pa proba prelazeći preko žice, a ono odjekuje:
„Brr…rr…rr…bum!“
„Ama kakvo bum, ubio vas Bog“, ljuti se čika Rus. „Taman da jednome evropskome koncertu da zasvirate, bum. Tanje, tanje.“
I opet čiča Rus navija, a žice počnu tanjiti.
„Cvr, cvr…“
„Tako, tako, samo još tanje.“
„Ciju, ciju!“
„Tako, tako!“ ushićava se Čika Rus, „deder još malo tanje“.
„Ci, ci, ci, ci!“
„E tako, vidite. Tako sad smete pred Evropu. Sad mogu javiti Evropi da zakaže koncerat.“
I tako će se, u ime Boga, uskoro zakazati taj koncerat na kome je namenjeno da tanko sviramo. I odsviraćemo, jer niko ne ume tako tanko da svira kao mi, samo kad je potrebno da dobijemo aplauz.
A aplauz nam je obezbeđen, jer u politici nije kao na pozornici. Na pozornici što bolji glumci to bezbedniji aplauz a u politici na protiv: što gori glumci to sve sigurniji aplauz.
I eto, ako ne verujete, zar ne vidite da je Evropa već unapred počela da nam aplaudira. Još se ni zavesa nije digla, a oni počeli da nam aplaudiraju.