Jednoga dana probudi g. Forgača hitna depeša iz Beča.
„Kuc! Kuc! Kuc! Kuc! Kuš!“
Gospodin Forgač odjuri na telefon i odgovori:
„Was ist mein Gott, brauchen sie meinen Schutz?“
„Nein, brate“, odgovariju mu oni iz Beča, „nego odmah dođi ovamo da sprovedeš jedan transport ultimatuma za Srbiju“.
„Lepo, deklarirajte samo ultimatume kao rasprskavajuću materiju, evo mene odmah.“
I g. Forgač otputova u Beč te spakova u devet trgovačkih sanduka jednu masu ultimatuma i natovari to u vagone.
I voz poče da stenje, jer bilo je tu vagona oštrih, oštrijih i najoštrijih a što je glavno, bilo je u tim ultimatumima tako teških reči, da je voz jedva mogao da vuče.
Da bi međutim taj transport postigao potreban efekat, graf Forgač je uzjašio na mašinu i čim se voz krenuo iz Beča, počeo da viče:
„Bau! Bau Bau!“
Pa će čim voz stigne na prvu stanicu a on sjaši mašinu i ode na stanični telegraf, i telegrafiše svojim zastupnicima Tancošu i Francošu:
„Jesu li se uplašili oni u Beogradu?“
„Jok!“ odgovara Franc-Tanc.
Šta će Forgač, nego opet uzjaši mašinu, krene i udari u dreku:
„Bau! Bau! Bvu!“ pa na prvoj stanici opet odjuri u telegraf ni počne kucati:
„Franc, Franc, Franc.“
„Tanc, Tanc, Tanc.“
„Jesu li se već jednom poplašili Srbi?“
A Franc-Tanc odgovara opet:
„Jok.“
Dogura grešni Forgač tako s ultimatumima do Pešte, pa tu siđe da se posavetuje s Vekerlom.
„Jeste li im vikali: bau, bau, bau?“ upita Vekerle.
„Jesam ali se ne plaše.“
„Kako bi bilo da se nagaravite?“ predlaže Vekerle.
„Od te se farbe ne plaše Srbi!“ odgovara Forgač.
„E, od kud znate?“
„Pa svo ih već šest meseca plašimo crno-žutim pretnjama, pa ništa.“
„Znate li šta!“ reći će posle dugog razmišljanja Vekerle, „ja mislim da ste mnogo ultimatuma poneli. Prema dekleraciji vi nosite 20.000 kila ultimatuma, a to je mnogo. Stvar bi se možda ozbiljnije uzela, kad bi vi manji tovar nosili“.
„Pa da stovarim jedan sanduk ovde u Pešti?“
„Sa svim.“
I digoše se saborski poslanici te, hajde, stovariše jedan sanduk.
I onda Forgač opet uzjaši mašinu, pa krene dalje vičući: Bau! Bau! Bau!
I stiže tako do Sorokšora, pa opet na telegraf:
„Plaše li se?“
„Jok.“
„Skini još jedan sanduk“, naređuje Forgač mašinovođi, pa onda:
„Mehet! Ajde dalje!“
Pa onda redom tako od stanice do stanice. Te u Subotici stovari, te u Vrbasu stovari, te u Novom Sadu stovari. I redom tako sve do Zemuna.
A u Zemunu na stanici g. Švajnhart dočekuje grafa Forgača i zadovoljno trlja ruke, i radoznalo pita:
„Also, ultimatum?“
„Schmarn!“ odgovara Forgač.
A Švajnhart proždrljivo prihvati ovaj odgovor i šalje ga svojim listovima.
Bio sam baš na našoj stanici kad je stigao g. Forgač. Nosi uza se jedan kofer sa svim prazan, sprčko se kao pokvarena armunika. Pri pregledu na carinarnici u tome koferu nađen je samo jedan telegram kojim g. Forgač javlja peštanskim listovima da mu je opet život u opasnosti.
A ultimatumi? Eno sad u njih Slovaci iz Pazove i Bunjevci iz Subotice, zavijaju sir.