Ja znam pre, kad uđe pijan čovek u kafanu pa napravi dar-mar, a njega spodbiju dvojica pa bace napolje. Današnje kafedžije međutim nisu takve. Uđe ludak u kafanu pa počne da lupa ogledala, čaše, stolice i druge stvari a kafedžija ćuti, pa sutra dan tek podnese račun.
E vidite, na ove nekadanje i današnje političare liče mi nekadanja i današnja evropska diplomacija. Nekad je ona prosto izbacivala onoga koji je pravio nered, danas samo podnosi račun na isplatu.
Austrija prosto silom zauzme tuđe zemlje, pohapsi ljude, osudi ih na vešala i napravi takav dar-mar u Evropi, kakav može samo jedan ludi gost u kafani napraviti. I, hoće biti, neće biti, podnese joj se sutra dan ceh i ona ga isplati.
Bugari takođe udarili u lumpovanje. Zgrabili tuđu provinciju, proglasili nezavisnost, napravili pravi dar-mar. Evropski kafedžija ćuti pa lepo sutradan podnosi račun na isplatu.
I ako se to tako produži onda će, verujte, to plaćanje cehova postati najmoderniji evropski princip, postaće politička budućnost.
I videćete kako će se taj način rešavanja političkih pitanja odomaćiti i postati popularan.
Grune na primer Rusija u Persiju. Cela se Evropa zgrane, uzmuva i konferiše o sumi koju za taj svoj korak treba Rusija da plati Šahu.
Ili na primer, prošeta Engleska flota Sredozemnim morem, pa onako kao uzgred osvoji ostrvo Samos. Uzbuni se odmah sva Evropa, uzmuva se i počne konferisati o sumi, koju zato treba Engleska da da Turskoj.
Pa onda, ako se to samo nastavi, neće biti ni malo čudno kad jednoga dana Francuska ščepa Belgiju, pa se opet uzbuni Evropa i uzmuva i donese odluku da Francuska plati nekoliko miliona Kralju Leopoldu i da mu daje godišnje po tri pariske glumice.
Pa već, kad se pođe tim putem u spoljnoj politici, uvideće se ubrzo, da je to najzgodniji put i za rešavanje unutrašnjih pitanja.
Hoće na primer Mađari opšte pravo glasa i traže od Beča. Beč neda pa neda. A oni se onda obrate Evropi i Evropa se odmah posavetuje, odredi šta košta opšte pravo glasa i javi Beču:
„Primi pare, pa daj ljudima opšte pravo glasa.“
„Ama ne mogu, jeftino ste odrezali“, nećka se kao Austrija.
„More primi pare pa ćuti.“
Pa onda na primer, Austrija hoće da obesi pedeset i tri čoveka u Zagrebu… Srpsko-Hrvatska koalicija pošlje deputaciju u Beč da kupi te ljude.
„Pošto da nam date one ljude, molim vas?“ pita koalicija.
„Pa, po dvadeset hiljada kruna od čoveka.“
„Skupo, bre. Pa vi ste kupovali po dvadeset i tri krune jednoga čoveka u Bosni, a sad tražite [dvadeset] hiljada za jednog.“
„E drugo je ono. Mi smo kupili one nekulturne, a ovi što ih prodajemo to su kulturni ljudi. Mora tu biti razlike i ceni.“
I kad samo to počne tako, onda će verovatno Austrija propisati i svoj cenovnik, koji će ovako glasiti:
- Za otvaranje jedne češke gimnazije — 500.090 kruna,
- Za sazivanje Hrvatskog Sabora — 750.000 kruna.
- Za potvrđenje srpskog Patrijarha — 270.000 kruna.
- Za uvođenje mađarskog jezika u vojsci — 7,000.000 kruna.
I već znate koliki bi dugačak taj cenovnik morao biti, kad znate koliko je uvek otvorenih pitanja u Austriji.