Ništa gore nego kod čovek ima sa gluvčom posla, a još dva put gore sa onim koji se pravi gluv.
Mi joj kažemo:
„Tražimo vezu sa morem, inače ćemo se tući!“
A ona odgovara:
„A jest. Pa može da zapečatite vagone.“
„More, hej, mi tražimo teritorijalne naknade, inače ne prezamo ni od rata. Razumi jedan put, gotovi smo da izginemo!“ vičemo mi na sav glas.
„Pa dobro, evo možete dobiti i jednog člana u Dunavskoj komisiji“, odgovara Austrija.
I to tako ide već nekoliko meseca. I ništa nam drugo ne ostaje, ko da gluvči pročačkamo malo brzometkom uši.
A izgleda da ta gluvoća nije bolest samo Austrijanaca, već sviju velikih sila. A ima to takvih slučajeva, da je neka bolest osobina jedne naročite klase ili reda. Krajnici su na primer dečija bolest, nervoza je na primer bolest velikih dama a gluvoće je eto bolest velikih evropskih sila.
Kažemo mi i njima srpski:
„Hoćemo rat!“
A one nama francuski:
„Vrlo dobro. Pa ako hoćete rat što se onda ne razoružate.“
I tako to ide mesecima i ko zna dokle će još ići.
Pa eto, molim vas, rešite sami: zar to ne znači biti gluv, kad nam se jednako priča i popuje o nekakvim ekonomskim kompenzacijama, za koje smo toliko puta izjavili da nećemo da čujemo.
Ama, hej vi tamo gluvče, i kad bi pristali mi na kakve druge naknade sem teritorijalnih, to ne bi ni u kom slučaju bile ekonomske već „moralne kompenzacije.“ Tako na primer, kao moralne kompenzacije, mi bi u pregovorima zahtevali od Austrije ovo:
- da se odmah po potpisanom protokolu sporazuma, jednim carskim ukazom ukine u Beču „Biro za klevetanje Kraljevine Srbije pred Evropom“, koji već trideset godina funkcioniše.
- Tako isto da se drugim carskim ukazom ukine u Beču „Biro za stvaranje zavera i intriga na Balkanu.“ Današnjem načelniku toga biro-a g. Đorđu Nastiću, koji bi ovim ukidanjem zvanja ostao bez mesta, mogla bi Austrija ponuditi položaj svoga poslanika na kakvom stranom dvoru. Niko ne bi Austriju, njene težnje i želje, i njene ciljeve, tako dostojno prestavljao na strani, kao g. Đorđe Nastić.
- Odmah po potpisanom protokolu, imao bi se naterati ban Rauh da, pred svima prestavnicima jevropske javnosti, koji će se ovih dana sabrati u Zagrebu, pojede sva akta optužbe protivu „veleizdajnika“. Ako bi počem time Ban pokvario stolicu, slobodno mu je otići u Peštu kod Vekerla koji će mu prepisati da pije budimsku vodu.
- Austrija će biti dužna po potpisu sporazuma, svakome Evropskom muzeju da pokloni po jednoga štrafuna, kao i da se obaveže da svoje dunavske monitore, izloži 1912. godine na svetskoj izložbi u Japanu, kako bi se i druge velike sile mogle koristiti modelom tih monitora.
- Najzad, Austrija se ima obvezati da će u Zemunu podići spomenik g. Erentalu, na kome će napisati onu klasičnu izreku „Što jedan ludak zamrsi, ne mogu sto pametnih razmrsiti.“
Eto, to bi od prilike, bili naši zahtevi, koje bi smatrali kao „moralne kompenzacije“.
Evropa bi trebala da uzme u rasmatranje ove nove zahteve, možda bi joj oni mogli poslužiti kao osnovica za mirno rešenje Balkanskog pitanja.