Devojče mlado čežnjivom pogledom pogledi na daleki drum, koji će se, tamo gde se sužava i gubi, do malo čas zaprašiti, a iz toga se praha pojaviti jedna crna tačka, pa zatim nejasna silueta njenoga dragana kojega očekuje i koji je čvrstu reč dao, da će u taj i taj čas doći.
Ali uzalud ona čežnjivi pogled napinje a zenicu naporno širi — njega još nema. Da li će doći?
I ona se tada saginje te kida travicu punu listića, i počinje jedan po jedan da kida prstićima, šapćući za se:
„Hoće… neće!“
*
Matori pijanac zarekao se da neće više u kafanu. A nije se on toliko ni zarekao, koliko mu je popretila žena da bira: ili okanuti se kafane ili žene. A ozgo još doktor mu kazao, da ne sme disati kafanski dim, da ne sme piti i da mora rano legati u postelju.
I on se odlučno rešio da tako postupi. A i kako bi drugače. Čovek je, ima svoje volje, kazaće sam sebi: Neću! pa svršena stvar.
A palo veče, po kafanama se upalile lampe, oko stolova se sabralo društvo, ono poznato društvo bez kojega on ne može da bude a on prolazi ulicom i okreće glavu, kobajagi i da ne pogleda u kafanu. Ali ga nešto vuče, kao da mu se neko obesio o peševe od kaputa te vuče li vuče. Usporio korake i već se lomi, pa onda raskopčava kaput, i pođe prstima od dugmeta do dugmeta:
„Hoću… neću!…“
*
Duboko u kazamatima, drugujući jedino sa uzdahom svojim, sedi na podu okovani razbojnik. Do njega dopire svetlost sunca kroz rešetke gvozdene a milost ljudska jedva ako će probiti kroz napukla vrata.
On joj se — ljudskoj milosti — u početku nije ni nadao. Učinio je greh i izmirno se s tim da ga mora ispaštati. Pred njime je još deset godina okovanoga života, a toliko je već preživio.
Ali on se za greh kaje a to njegovo kajanje, iskreno kajanje znaju oni u čijim je rukama njegova sloboda i ona se počinje smešiti na nj. Jedan osmeh samo i okovanome je to dosta da u njemu probudi uspavanu čežnju za slobodom. On sad već leže i budi se sa nadom na pomilovanje.
A kad još prispu veliki praznici, o kojima se obično potpisuju ukazi o pomilovanju, on strepi pri svakom bahatu čuvarevom misleći da on nosi ključeve koji će mu pokloniti slobodu i dršćući strepnjom, on prebroja karike na svojim okovima, šapćući:
„Hoće… neće!…“
*
„Hoće… neće!…“
Znate li ko sad šapće te reči, histerično kidajući dugmad sa svoje vojničke bluze?
Ona — Austrija.
Izvršila je pljen; zgrabila je dve najbolje ovce na tora, odnela ih u planinu i preklala ih, te im sad pije krv.
A digla se hajka za zverkom, pa halače i tera joj trag krvavi i već se bliži.
Tu ja, sasvim je blizu, ona već dogleda vrhove puščanih cevi, i u nje srce dršće kao u zeca, ona krije glavu u sneg i svakoga trenutka sa strepnjom očekuje: hoće li pući puška ili neće.
I histerično kidajući žutu dugmad sa svoje bluze, ona sad, ovoga trenutka, šapće:
„Hoće… neće!…“