Primetili ste valjda to, da svaka matora frajla, rado vodi dnevnik u koji upisuje svoje doživljaje. To rade ili vrlo mlade devojke — recimo inštitutke — ili već suviše matore, jer i jedne i druge nemaju kome da povere svoje osećaje, pa ih ispisuju u knjigu. One srednje, one devojke koje su na dnevnom redu, ne moraju pisati svoje osećaje, one ih kazuju.
De pretpostavim da je i ova matora devojka, naša susedka Austrija, morala voditi svoj dnevnik i da ga vodi još i sad.
I, ako je tako, onda taj dnevnik mora izgledati ovako:
Prva polovina septembra:
Baš lepa jesam, tako prijatna za ljubavne izjave. I sve se grle, svi. Eno ih Francuzi sa Rusima cmaču se pa ste im curi voda na usta, eno ih Nemci namiguju jednako na Engleze; svi, svi… Mene niko i ne zarezuje, o meni niko i ne vodi računa. Ne ostaje mi ništa drugo do da napravim kakvu avanturu pa da se po o meni govori. To ću i učiniti, ali — šta? Di hoće u mene da se zaljubi makar i kakav kočijaš Sultanov pa da me s njim zateknu. To bi bila pikantna avantura. Pisalo bi se mnogo o tome. Ili kako bi bilo da se na sred ulice otkrijem, i o tome bi se izvesno mnogo pisalo, ili najzad, kako bi bilo da polupam lonce. Da polupam i svoje i tuđe lonce. To je takođe interesantna afera. Smatralo bi se kao patološka pojava jedne histerične dame.
Moram se rešiti na jednu od ovih afera.
U polovini septembra:
Rešila sam se. Badava namigujem na Sultanovog kočijaša, okreće stalno leđa od mene. Ponizila sam sebe toliko da sam i jednom turskom amalinu — pfuj tejfel! — izjavljivala ljubav, pa i on neće da me pogleda. Dakle ne mogu se rešiti ni na kakvu ljubavnu avanturu. Odustala sam i da se otkrijem. Moj intimni prijatelj g. Košut objasnio mi je da moja unutrašnjost nije tako lepa kao moja spoljašnjost, te bi ta afera bila samo na moju štetu. Ostaje mi jedino da polupam lonce. Učiniću to već i zato da samo prekinem ta ljubakanja mojih neprijatelja. Odvratno mi je to kad vidim ili čujem kako se dvoje ljubi.
Odlučila sam se, polupaću lonce pa nek napravi dar-mar.
24. septembar:
Krr…kr…kr…kr…rrr! Cangara…drrr…rr…drum!
Krajem septembra:
E tako, učinila sam što sam htela. Gospode Bože, ala je to lep efekat proizvelo. Skupio se oko moje kuće svet, svet, grdno sveta. Jedni se čude, drugi mi se smeju, treći mi prete jer sam i njihove lonce polupala. Ali, što je glavno, pišu o meni, svi pišu o meni. A to svi ja i htela.
Prva polovina oktobra:
Gle molim te bezobraznika! Ajd što se ljudi ljute na mene, nego ti sad i deca prete. Pa kaže čovek da ih ne uhvati za uši. I da nisu samo bezobrazna ta deca ja bi to i učinila, ali se prosto bojim, počupaće mi kose, iscepaće mi suknje, pa gde ću onda od bruke.
Druga polovina oktobra:
Pokušala sam lepim. Savetovala sam ih:
„Spuštajte deco, to nije lepo od vas, što se toliko derete. To su moji lonci što sam ih polupala. Ono istina, vi ste mi ih dali na poslugu, ali to je toliko isto kao i da su i moji. Ako budete dobri, daću vam svakom po jednu prominclu. Ajd, poljubite tetku u ruku, pa da vam dam po jednu prominclu!“
Eto, tako sam ni govorila. Zar to nije bilo lepo?
Prva polovina decembra:
Ne pomaže savet. Ostaje mi da ih izgrdim. Uzeću štap u ruke i popretiću im.
„Nevaljalci jedni! Sad ću vam isprašiti tur!“
Tako sam i učinila. Mislite da su se poplašili? Ni malo, na protiv keze mi se. No tako nevaspitanu decu još nisam videla.
Januar:
Setila sam se kako ću ih naučiti pameti i odmah sam pokušala. Sakrila sam se, pa sam se pokrila suknjom preko glave i počela sam da im vičem: „Bau! Bau!“
I da su to ma kakva druga, bolje vaspitana deca, poplašila bi se uveliko do sad. Ali ovako, ja njima:
„Bau! Bau!“
A oni meni.
„Ua!“
Ja opet njima:
„Bau! Bau!“
A oni meni duplo; „Ua!“
E pa sad, recite mi, može li se s tako bezobraznom decom izaći na kraj.
Ja ne znam šta ću…
A ovaj dnevnik tek u mesecu februaru morao bi biti zanimljiv.