Ona je sirotica u vatri, pa nije ni čudo što je često spopadaju čudni snovi. Kažite joj samo da ispruži jezik — a njen je jezik „Pester Lojd“ pa ćete videti, kako po koji put preteruje preko četrdeset stepena toplota.
Otuda i nije nikakvo čudo, što je vrlo često spopadaju čudnovati snovi.
Probudi se tek tako jednoga jutra, protrlja oči, natakari onu malu krunicu na raščupavljenu slavu, pa obesi noge niz krevet i priča urednicima „Lojda“ i „Prese“, šta je usnila.
Razume se, ne kazuje baba kako je u snu bilo, već kako je njoj milo:
„Elem“, počinje ona, pošto je prethodno ovlažila jezik, „sanjam ja kao, krenula sam sa vojskom u Srbiju. A Srbijanci, čim čuli to, ništa više samo što su čuli da smo se krenuli, počeli da begaju. Begaju, begaju, begaju a mi nastupamo za njima. Kad su Srbijanci u begstvu došli do južne granice, a ovi onda preskoče plot i pobegnu svi u Tursku. I tako ti mi kao zaseli u praznoj Srbiji, zapalili čibuk, pa otud razgovaramo sa Evropom“.
„Divan san! divan san!“ odgovaraju jednoglasno i „Lojd“ i „Presa“, „e, baš to treba napisati da čuje i Evropa“.
„Jeste napišite, a ja ću učiniti sve potrebne pripreme za prelaz u Srbiju.“
I dok „Lojd“ i „Presa“ kite, kite, babin san, dotle Austrija čini pripreme za prelaz u Srbiju. A pripreme su joj ove: opravka utvrđenja oko Pešte, kopa šančeve oko Zagreba i dovlači gradske topove u Petrovaradin.
Pa dabome, čim se sanja da se uđe u praznu Srbiju, dobro je na javi, utvrđivati Peštu.
Drugi put, opet se tako baba probudi, protrlja oči, natakari krunu na čupavu frizuru, obesi noge niz krevet i ukvasi jezik, pa priča drugi san urednicima „Lojda“ i „Prese“.
„Kao snila ja da mi je Vatroslav Jagić napisao naučnu studiju, kojom je dokazao da Srba i nema, da ih nikad nije ni bilo i da ih u istoriji nikad neće ni biti; zatim mi je Đorđe Nastić napisao brošuru u kojoj dokazuje da su Srbi prosto izmišljeni u Beogradu i da tamo postoji jedan naročiti klub koji se bavi izmišljanjem Srba i najzad, Akurti mi je napisao tužbu kojom optužuje ceo srpski narod, i one tamo u Hrvatskoj i one u Bosni i one u Srbiji i one u Makedoniji. Svi, svi su krivi, na toj osnovi što su živi. I na osnovu Jagićeve studije, Nastićeve brošure i Akurtijeve optužbe, ja prosto predlažem Evropi da se reč ‘Srbin’ izbriše iz sviju svetskih rečnika a da se zemlja ‘Srbija’ izbriše iz sviju geografskih karata.“
„Divan san! Divan san!“ grakću urednici „Lojda“ i „Prese“ „da ga napišemo“.
„Da, pisaćete, ali treba učiniti i pripreme da se taj san ostvari.“
„A kakve pripreme mislite učiniti?“
„Ništa nije tako lako postići kao to, da se Srbi sliste s lica zemlje. Treba Evropa samo da meni da mandat da okupiram one krajeve gde Srbi žive i time je stvar gotova.“
„A jeste li i taj mandat sanjali?“
„Dabome da jesam.“
„Pa da objavimo i taj san?“
„Možete, al nemojte ga objavljivati preko ruskih listova, jer oni opet predlažu kako bi trebalo dati nekoj od evropskih sila mandat da mene okupira.“
Eto tako, svako jutro kad se baba probudi a ona sanja po jedan san, a oni ludaci ga objavljuju svetu.
Ako ne verujete a vi samo čitajte svaki dan „Lojd“ i „Presu“ pa ćete videti da oni ne liče više na političke listove, već više na saveznike, po kojima baba tumači svoje snove.