Znate izvesno svi za ono narodno kazivanje o mečki. Ona spava u pećini preko cele zime, spava tvrdim snom sve do Sretenja. Na sam dan Sretenja mečka se budi, tegli se i izlazi pred pećinu da vidi kakvo je vreme. Ako je na Sretenje lepo vreme, ona se vraća u pećinu da produži san, jer zna da sunce kad zasja na Sretenje, neće skoro sinuti proleće; ako li je na Sretenje mutan, oblačan dan, što predskazuje skoro proleće, mečka se protegli i počne šapama rasturati svoje leglo i spremati se da siđe sa planina.
E vidite, takvo jedno političko Sretenje imali smo tu skoro. Sreli su se zima i leto, sreli su se Kralj Eduard i Car Viljem. A dan je bio mutan, magla je pritisnula političko nebo, te se ni do sad ne mogu da dogledaju sunčani zraci.
I… mečka se probudila. Izašla je pred pećinu, proteglila se i pogledala u nebo. A srpsko nebo mutno, baš o Sretenju mutno.
Dobri su to znaci, skoro će granuti proleće, srpsko proleće! Ajd budi se, mečko, i slazi sa planina. Eno se štrafuni već pričešćuju a austrijski oficiri pišu svojim ženama pisma u kojima se praštaju sa njima.
Budi se ti medvede, oštrih nokata, što si prezimio zimu za Lovćenu; budi se i ti, medvede, koji si prespavao zimu na Murteninci i Javoru! Budite se, nebo je o Sretenju bila mutno, proleće će skoro granuti.
A hoće li skoro stići i tvoje proleće, striče medvede? Ti si navikao da prespavljuješ i zimu i leto; ti se teško budiš. Kraj tvoje pećine prolaze hajke, koje gone i zatiru tvoje mladuce; trag tvojih šapa —, koje si po snegu ostavio za sobom, kad si se krenuo u pećinu na legalo, na beskrajno spavanje, — već je zasut novim snegom i novim događajima.
Hoćeš li se buditi, ili ćeš i dalje mumlati iz pećine, odgovarajući u snu na lavež lovačkih pasa.
Eno se iz daleka hajka već kreće. Sabrali se čitavi narodi i krenuli da unište tvoje pleme. Lovački rog očajno pišti; kerovi keveću; hajkački se lanac sve više steže i zbira.
Budi se, mi smo budni!