Dakle ultimatum.
Ove nedelje na dnevnom redu ultimatum koji Austrija treba da podnese Srbiji i od kojega bi Srbija kao trebala da se uplaši.
Da se međutim Srbija ne bi sasvim iznenadno uplašila, od čega bi, sačuvaj Bože, mogla dobiti lupanje srca, Austrijska je — nama uvek tako prijateljski naklonjena štampa — primila na sebe taj humani zadatak da Srbiju postepeno navikava na strah.
Ako samo pratite pisanje austrijske i naše štampe, vi ćete jasno videti da se izmeđ njih vodi od prilike ovakav razgovor:
„Slušajte, more vi, mi smo radi da vam podnesemo jedan ultimatum!“ veli austrijska štampa.
„Pa podnesite ga!“ odgovara srpska.
„Ta da, mi ćemo ga već podneti, ali je potrebno da se vi prilikom prijema ultimatuma uplašite.
„E to jok Boga mi!“ odgovara srpska štampa.
„Ama nemojte da ste ludi, potrebno je u vašem rođenom interesu da se uplašite.“ Savetuje opet prijateljski austrijska štampa.
„Jok, more!“ odgovaramo mi.
„Pa nemojte da ste tako tvrdoglavi. Zar vi ne znate da smo mi kadri, samo ako nas naljutite, čak i da vam ne podnesemo taj ultimatum!“
I prema svima izgledima, Austrija se toliko naljutila da je sad već vrlo verovatno da će nam odreći tu čast da nam podnese ultimatum.
⁂
Jednu stvar nisam mogao sve do sad da razumem, ali sad, od kako sam saznao austrijski ratni plan, stvar mi je potpuno jasna.
Tiče se onih hrvatskih dobrovoljaca (legijonaša) koji su se iskupili pod Frankovu zastavu, da u odsudnome času stanu na branik u odbranu Austrijske monarhije.
Poznato je iz istorija sveta da su guske jedan put spasle rimsku imperiju, e vidite, taj isti zadatak stavljen je sad, za spas Austrijske Imperije i hrvatskim dobrovoljcima.
Otuda se oni, kao što javljaju zagrebački listovi, stalno vežbaju u gakanju.
Sad bar znamo i to, da je austrijska imperija obezbeđena. Ne može ona propasti sve dotle, dogod ima kod sebe takih gusaka kao što su joj Frankovi Hrvati.
⁂
Jeste li primetili nešto na Knez-Mihajlovom spomeniku pred Narodnim Pozorištem. Knez još drži u desnoj ruci onu zastavu, koju smo mu dali u ruke onih dana kada nas zajednički bol sabra da kažemo zajedničku reč. Na toj zastavi piše „Rat otmičarima!“ i ona se dugo, vrlo dugo, vila ponosno sve dok je svako od nas verovao da je rat jedini put kojim moramo povesti srpsku politiku.
Ali od kako počeše neki pregovori izmeđ država, neka cenkanja i pogađanja; zastava se ta bila savila, savila se tužno oko motke, tako joj nisi mogao ni boje ni slova sagledati. Kao da je htela reći: „Našto da se vijem, kad je misao koja je na meni ispisana, sa svim ugašena!“
Ali sad, kada dunu opet malo svežiji vetar, kad se mi rešismo da damo i poslednju paru na naoružanje, i Austrija na to pisnu kao u procepu i poče s jedne strane nama da preti a se druge strane da moli Evropu da nas ona razoruža; zastava se ona od juče opet razvila i eno je, kad prođete, pogledajte samo kako se veselo vije i kako se na njoj jasno čita opšta srpska misao:
„Rat otmičarima!“