Meni buduća konferencija sila nikako neće ličiti na konferenciju. Meni se sve čini da će to biti jedno sudsko ročište, koje će ovako izgledati:
3a sudskim stolom sedi Engleska kao predsednik, a Rusija i Francuska kao sudije. Kao delovođa sedi za zasebnim stolom Italija, a kao državni tužilac Turska. Kao branilac optužene sedi Nemačka.
Predsednik suda zvoni i naređuje:
„Neka uđe optužena!“
I optužena ulazi, vodeći za ruku svoje vanbračno dete, Mađarsku. U publici živo kretanje, po kome jasno vidite da o nesretnici niko nema čestito mišljenje.
Optužena čini utisak propale žene iz najnižeg društvenoga sloja. Oči joj upale a modre, bludnički kolutovi opervazili joj očne duplje. Kosa joj zagušena i puna praha, kao da je toga časa digla glavu sa kužnoga kreveta. Usne joj supe, bez kapi krvi, ispucale a crni, prljavi i krnjavi zubi vire kao neman iz jazbine. Izceđene grudi pale joj niz telo kao krpetine a kroz suknju ocrtavaju se kukovi i kolena kao vrhovi brda.
„Kako se zovete?“ pita predsednik.
„Austrija.“
„Koliko vam je godina?“
„Ne znam. Živila sam i umirala toliko puta. Donosili me i na groblje čak radi sahrane, pa me opet veštački povraćali u život. Pa od kud znam sad od kada da računam, svoj život i koliko sam stara.“
„Dobro, dobro!“ prekida predsednik brbljivu nakazu. „Vi ste optuženi za delo razbojništva. Tuže vas Srbija i Crna Gora, za vreme čijeg ste vi maloljetstva primili jednu masu na čuvanje. Sada, kada, je došlo vreme da im se kao punoljetnima ta masa preda, vi se je, prosto oteli. Šta imate na to da kažete?“
„Ja, je l’ te, ovaj, što se tiče te mase, znate ja sam nju dobila na čuvanje. Čuvala sam je trideset godina i to sam je baš svojski čuvala. Prosto nisam dala nikome da joj priđe.“
„Pa dobro, to znamo, ali kad je došlo vreme da je predate?“
„Navikla sam na nju znate. Pa nije to šala trideset godina; navikne se čovek na mače, pa ne može da se rastane od njega, a kamo li neću se ja navići na Bosnu i Hercegovinu.“
„Pa to je sve tako, samo znate, mače je mače a zakon je zakon. A vi ste protiv zakona pojeli tuđu masu.“
„E pa evo da vam kažem u čemu je stvar. Srbija i Crna Gora još su mladi, dosta je njima njihova mladost, što će njima masa. Hej, da je meni mladosti, ne bi tražila ništa, al ovako.“
„Ovako ste grabljivi.“
„Pa starost znate.“
„Imate li još što da kažete u svoju odbranu.“
„Pa znate, ja sam vrlo nesrećna u ljubavi, ako bi mi to moglo da posluži kao olakšavna okolnost. S kim god stupim u malo bliže odnose, taj mi okrene leđa. Eto na primer, današnji državni tužilac.“
„Molim g. predsedniče“, skače Turska sa stolice državnog tužioca, „ja ne dozvoljavam da se ovde kaže da sam ja nekome okrenula leđa, jer ako bi o tome počeli da govorimo, imao bih ja o Austriji mnogo što šta da kažem“.
„Pa onda“, nastavlja Austrija kroz plač, „ja sam i s Italijom bila dobra“.
„Molim vas, nije potrebno da nam vi ređate sve vaše ljubavi“, izdera se predsednik. „Bili ste u dobrim odnosima sa celim svetom, to nam je poznato. Imate li što drugo da kažete u svoju odbranu.“
„Pa… nemam.“
„Sedite.“
I ona grešnica seda a u publici nastaje gurkanje, smejanje i ogovaranje na njen račun.
I onda dobija reč branilac optužene Nemačka, diže najpre vrhove brkova do očiju i počinje da muca.
„Ja s moje strane imam da kažem da sam ja i lični prijatelj optužene.“
„Imate li što da kažete u njenu odbranu“, pita predsednik.
„Pa to“, nastavlja branilac, „ja sam njen lični prijatelj“.
„Ama je li to sva odbrana vaša.“
„Pa… ja mislim.“
„Sedite i vi.“
Zatim predsednik nastavlja čitanje akta. Najpre tužbu, pa onda protokol sekcije nad leševima Bosne i Hercegovine, i zatim se sud povlači da donese presudu.
Ama je l’ te da bi konferencija u stvari trebala da bude ročište a ne konferencija.