Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi; uskliknimo danas tim glasnije, ne bi li naš glas i naš dah ugasio plamen one glomače koja je naložena, da se na njoj ponova spali telo Sv. Save.
A glomača je naložena; u Hrvatskoj je srpskim školama zabranjena proslava Sv. Save.
Sakupio se medžlis lala i vezira. Na minderluku, u pročelju, sedi podbulih očiju Rauh-paša i srče nargilu. Pred njim fildžan, ali ne kahve, već rakije ljute.
Do njega poznata jaudija Frank-aga poturčenjak, koji je već služio nekoliko careva, te sad počeo i careve sluge služiti.
Njemu uz koleno Akurti-paša, onaj što nabija ljude na kočeve i drži ključeve carskijeh hapsana.
Pa onda se redom nižu age i begovi, Elegović-aga i dijete Ivica, koji no po tri koplja u visinu preskače — kad beži od Srba i koji je kadar zubima makar šta pregristi.
I svi ostali posedali, te koj pije kavu a koj tutun, tek svi brižno glede preda se.
„Što ćemo i kako ćemo“, otpočinje prvi divan Rauh paša, podrigujući na rakiju, „Car ište da pobijemo Srbe“.
„To je lasno, ja bum to!“ odgovara jaudija-aga. „Zašto sam sabrao legiju nego zato, da nas novo pljačkanje srpskih dućana zateče solidno organizovane, a ne kao pre.“
„Tamnice su moje pune“, reći će Akurti-paša, „ter ako je za zdravlje Carevo, ja velim, da me pustite da počnem Srbe nabijati na kočeve“.
„Alaha mi!“ dodaće Elegović-aga, „da ga pustimo. Mi i onako ne možemo u ratu sagledati srpsku krv, te ako možemo bar ovako kroz plot“.
„Jok, jok“, podrignuće opet Rauh paša saroš, „lako ćemo mi njih poubijati, nego ima jedna druga nevolja i muka. Šta ćemo sa Svetim Savom?“
„Pa i njega da osudimo na smrt. Ja imam dokaza protiv njega!“ brže će Akurti-paša.
„Ama on je umro!“ dodaje Elegović-aga.
„Šteta!“ vajka se Akurti-paša, „a baš imam dokaza protiv njega. Svedoči Fridman, šnajder iz Zemuna, koji je lično poznavao Sv. Savu.“
„Ali, kakav Fridman šnajder“, dusnu se Frank-aga, „to je moj brat od tetke i znam da on Sv. Savu nije ni poznavao. Sa. Sava je davno umro“.
„Pa onda da ga mrtvog nabijemo na kolac“, predlaže Akurti-paša.
„Ama ne može ni to, on je već spaljen kao mrtav. To su učinili Turci.“
„Uh, što mi je krivo na Turke. Što se uvek tako mešaju pa izvrše ono, šta bi pripadalo nama!“ dodaće Elegović.
„Znate šta je!“ upašće sad u razgovor Rauh-paša, pošto se trgao iz sna. „Mora biti da ga Turci nisu dobro spalili; morao mu je mokar palac ostati nesagoren. Da ga mi ponovo spalimo.“
„Da ga spalimo! Da ga spalimo!“ graknuše svi kao u jedan glas.
„Ajde, ajde, ložite glomaču. Dede, dijete Ivice, to je tvoj posao. Potecite svi na narodski posao.“
*
I glomača je naložena; u Hrvatskoj je srpskim školama zabranjena proslava Sv. Save. Franja Josif zagrlio Sinan-pašu, pa gledaju ovo narodno slavlje.
Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi; uskliknimo danas tim glasnije, ne bi li naš glas i naš dah ugasio plamen one glomače koja je u Zagrebu naložena da se na njoj ponova spali telo Sv. Save.